Ви можда и не знате да је у Београду већ прилично узео маха покрет за реформу брака. Досад је то, само као идеја, која се тек рађа, пролазило кроз салоне, дискутовало се на жур-фиксовима, претресало се у ужим круговима, али је сад већ ствар стекла велики број приврженика и идеја о реформи брака, узела је већ толико маха, да је ономад дошло и до шире конференције па коју сам и ја био позван.
Сазивач конференције била је госпођица Цаја Петровићка, коју смо изабрали и за председавајући а било је присутно још неколико дама и господе.
Ја сам почаствован избором за секретара и водио сам записник.
Најпре је узела реч госпођа Цаја и у једном доста дугом, разборитом и пробраним речима казаном говору, изнела је побуде које су је руководиле да сазове конференцију, на којој се за сад неће никаква одлука доносити али на којој ће се изменити мисли о реформи брака.
„Ви сви увиђате“, рекла је измеђ осталог госпођа Цаја, „да нашем браку, оваквом какав је, нешто фали. Не може се тачно рећи шта је то, али као год оно на колима кад нешто фали, труцкају се, повијају и шкрипе. Кочијаш силази сваки час, чучне и загледа шта ли је то, али не може никако да види. Тако је од прилике у нашем данашњем браку. Ми се возимо и та ће нас кола одвести тамо где смо се упутили, али се само та кола труцкају, шкрипе, повијају се. Ми силазимо сваки час, погледамо, подмазујемо, али опет не иде како треба. Е то је видите питање које би требали да решимо. Другим речима ваља да размислимо да ли би у данашњем браку требали да учинимо какву измену, или можда да сам брак поставимо на сасвим нову основу“.
После ових речи, диже се неколико шачица тражећи реч. Прва је добила реч госпођа Перса Цветковићка.
„Госпође и господо“, рече госпођа, „ја сам за то да се брак постави на сасвим нову основу. Ја ћу вас подсетити на једну ствар у животу из које би могли да извучемо извесно искуство које би нам за наше питање могло лепо послужити. Замислите једну игранку, па ми кажите која је тачка међ играма најпријатнија. Признаћете сви, да је најпријатнија и да је највеће интересовање играча и играчица за дамен-вал т. ј. на ону игру где даме бирају. То долази отуд што ће оне прићи и позвати на игру само оног с којим им је пријатно играти, док људи не чине то увек. Они врло често играју с којом дамом по дужности, или из пажње или из ма којих других обзира. Е, видите, на тој би основи могли ми и брак поставити ако хоћемо да нам та игра у животу буде најпријатнија. Другим речима, могли би основати „Дамен-вал брак“ т. ј. брак где даме бирају; оне су те које просе а на људи. Људи би у том случају били удаваче и шетали би с родитељима по Калимегдану да би ми даме виделе. Верујте, на тој основи брак би био много срећнији“.
Овај предлог наишао је на доста повољно одобравање, али се диже г. Коста Станковић, који је одмах за тим имао реч.
„Могло би се донекле узети, да мисли госпође Персе, нису сасвим без основа али, као ћемо већ за брак да тражимо нову основу, ја бих пре био да потражимо какву практичнију основу. Тако на пример, ја мислим да би се могла менична основа узети и у браку. Два потписника, цензура, свадба и свака три месеца рок.“
„Не, не, то не примамо“, упаде у реч г. Цветко, „па онда ако брак није добар, потписници плаћају цех. А знамо ли то, ако је за менице, знамо ми то“.
„Ама да објасним“, узе опет г. Коста реч.
„Немојте ништа објашњавати“, дере се г. Цветко, „ја сам за вас платио већ 280 динара, па се зато вама и допада та основа“.
Пошто је конференција прошла преко овога интермеца као преко једне немиле појаве, узела је реч госпођа Мара Кротићка:
„Госпође, ја се у главноме слажем са предлогом моје поштоване предговорнице, али бих га само допунила једним новим предлогом. Ја бих на пример била мишљења, да би будући брак требало удесити тако да мужеви носе мираз. Ви ћете признати сами да се мужеви због жена, врло много задуже у браку. Зашто би се дакле задуживали, боље је да донесу лепо мираз који им је потребан да би могли задовољити жену и ви би се уверили да би брак био врло срећан.“
Овај говор није наишао на врло велико одобравање. Било их је који су гунђали што ја као секретар нисам унео у записник. Ја сам уопште против тога да се гунђања уносе у записнике седница, изузимајући код протокола народне скупштине, јер тамо гунђају народни посланици и то је онако, мање више политичко гунђање.
Затим је добио реч г. Паја телеграфиста, који је до сад био у три телефонискиње заљубљен, али се још никако није оженио.
„Поштоване госпође и господо“, поче патетично г. Паја, „ја сам, господо за грађански брак“.
„Како?!“ повикаше сви згранув се под утиском ових крупних речи.
„Тако“, настави узбуђен г. Паја, „ја сам против официра, они нам узму најлепше девојке па се ми грађани после не можемо никад оженити. Зато сам ја за грађански брак, т. ј. да се официри не могу женити. А они, ако им треба да се жене, нека праве војне бракове а нама грађанима нек оставе грађанске бракове“.
На то се диже госпођа Симка и не тражећи реч поче:
„Ја опет никако не разумем зашто се брак код нас тако сматра само идеално. Човек например има сто динара, па то уложи под интерес и онда му интерес расте, а видите у браку човек уложи своју младост, па на то му не расте интерес.“
„То је зато, госпођо“, хтеде да јој објасни г. Сима, али му госпођа председниковица закрати реч.
„Не дозвољавам да се улази у тако деликатна и пикантна питања.“
„Молим“, зину опет г. Сима.
Најзад затражи реч и г. Тома Тодоровић, и изнесе предлог, да се поради код државе да брачне године урачуна у године службе.
Кад и г. Пера Стефановић затражи реч диже се општа граја.
„Ви немојте говорити, нисте надлежни.“
„Ама, како нисам надлежан?“
„Тако, ви сте три жене отерали, три пут сте се разводили. Ако ви нисте правили реформе у браку а оно нико није.“
И није успео да дође до речи.
Најзад и ја дођох до речи. Али шта сам ја говорио о томе у идућем броју.