Ви извесно сви мислите да је горњи број, број мога лоза који је добио на последњем вучењу класне лутрије. И сад сви нестрпљиво очекујете које ћу то велико добротворно дело учинити. Хоћу ли дати 5000 динара за зидање храма Св. Саве; или 500 динара на сиротну напуштену децу или 1000 динара на удомљење сиротних девојака.
Међу тим преварићете се у очекивању. Нећу учинити ја ни једно од наведених племенитих дела; не зато што бих тиме хтео да се угледам на наше богате чаршилије, који су своје богатство допунили још и згодицима на лутријама, већ просто зато што ништа нисам добио на класној лутрији, и што број који сам горе написао, није број никаквог лоза.
5667, то је број еврејске нове године који су они јуче и прекјуче прослављали.
То није обичан празник, као што је на пример Мала Госпојина или Крстов-дан, кад су код нас дућани отворени. Није то ни обичан већи празник, као што је Ђурђев-дан или Св. Сава, кад су до душе дућани затворени али се може од наоколо, кроз авлију, пазарити. Не, еврејска је нова година нешто много више. Ко је прошао јуче или прекјуче кроз главну чаршију тај је морао помислити да је некакав државни празник и чисто се чудио што нису и заставе истакнуте. Ово два три Поповића и два три Павловића у нашој главној чаршији, што су држали отворене радње, нису баш нимало изменили онај општи утисак — да је цела београдска чаршија била затворена.
Ја сам чак потрчао кући и завирио у Шематизам да видим, није ли поред Краљевог-дана, Св. Саве и т. д. и еврејска нова година проглашена за државни празник.
Е па кад је тако, да им честитам, да им пожелим још много и много година. У осталом доста су и дотерали, замислите 5667. Ми хришћани једва смо догурали до 1906, а они већ 5667. Ја мислим да то долази отуд што они рачунају године с интересом. Рачунао сам, рачунао, и пронашао да они рачунају године са 12 од сто. И онда није чудо што им се капитал већ дуплирао.
Разуме се, као и сваки народ и Евреји су сујеверни и они гледају на то, хоће ли им са срећом отпочети Нова Година. То је знао добро један омалени човечић, чије име нисам никако да сазнам, па им је припремио пријатно изненађење. Он је прекјуче отишао на Калимегдан, где ће Евреји шетати, купио је нов новцијат шлајпик, напунио га никлованим новцем и везао га једним дугачким канапом. Па је онда шлајпик бацио на сред стазе а он сео на клупу држећи други крај канапа који се није ни видео по земљи.
Први је на ту срећу наишао Јаков, бакалин са Зерека и његова Сара. Још из далека спазио је Јаков шлајпик и лице му је обасјао жар радости.
„Сара“, прошаптао је он а уситнио кораке и ужгарио очима, „Сара, Сара!“
„Шта је?“ пита га изненађена Сара, мислећи да је код њега наишло какво нарочито расположење, као последица тога што је за ручком јео много компота.
„Сара!“ наставља Јаков.
„Шта је?“ пита опет Сара и осврће се на све стране.
„Кажи ми, Сара, срећну ти ново година.“
„Па сам ти казала код куће.“
„Кажи, кажи опет Сара.“
„Па добро, срећну ти ново година!“
„Срећну, јесте срећну. Погледај.“
И Јаков искорачи корак два напред, обазре се лево и десно (онај на клупи прави се као и да не гледа) сагне се и шчепа шлајпик па га брзо стрпа у џеп па пође брзим корацима напред.
И сад настаје оно што мора настати.
Јесте ли ви као деца хватали голубове и чавке са кукурузом на канапу? Ја сам то врло радо чинио у детињству. Узме се један подугачак канап или конац па се на крају веже кукурузно зрно, измеша са још неколико слободних зрна, па се онда дете сакрије где год и држи други крај канапа. Голуб слети; једе зрно по зрно док не поједе и оно везано и тада не може да мрдне. Бадава се одупире ногама, зрно не може да се врати из грла; дете прилази те га хвата.
„Е, таква је од прилике изгледала ситуација прекјуче на Калимегдану кад је Јаков стрпао шлајпик у џеп. Таман он закорачио и пошао, сав срећан што га нико од публике није спазио и што му је са таквом срећом отпочела Нова Година, а канап се затеже.“
„Охо!“ узвикну онај човечуљак с клупе, „што крадеш туђе паре“.
Јаков претрну кад се осети затегнут на канапу а пребледе кад онај човечуљак цимну тај канап те му извуче шлајпик из џепа.
Разуме се и свет се одмах слегао, јер настаде прави сукоб измеђ Јакова и оног човечуљка.
„И што је то“, виче бесно Јаков, „и с којим правом узнемираваш мирно публику, која шета данас по Калимегдан“.
„Де, де, џаном, едно шала“, одговара онај човечуљак и Јаков сад тек виде да је то неко цинцарче, јер друкче не би могло ни бити по оној пословици: да је један еврејин кадар преварити десет Србина, а један цинцарин десет евреја.
То што је Јаков сазнао да има посла са цинцарином још га више разгњеви.
„Каку шала, то није шала да ми метиш пару у џеп, па да ми га вадиш са канап. И кој да ти направи то, ти, ти, ти једно дошљаку, овде у моја отаџбина и то баш овде у Калемагдан, па ово светина земља, поливена са крвима наше дедова.“
„Ајде бре“, одговара цицарин, „твој дедови. Нисум ја дошлаку, од туј сам ја, моји дедови…“
И сад настаде једна свађа измеђ њих, и једни и други се надвикују и доказују да су њихови дедови ослободили то парче земље. Дошло би може бити и до крви, да не приђоше Срби да их разваде.
*
Ја сам нешто заборавио да вам кажем. Па и ја сам прекјуче о еврејској новој години примао честитања. Био је мој рођен-дан, ступио сам у две хиљаде двадесет прву годину живота.