„Зар опет?“ рећи ће многи од вас, кад види да ја и данас пишем о учитељском размештају. У осталом са учитељским размештајем није још ни министарство готово, па зашто бих и ја био од један пут готов. Имамо ту још посла и ја и Министарство Просвете.
Ја вам на пример морам испричати и о томе, како је приликом овогодишњег размештаја Министарство Просвете било проводаџија.
Госпођица Милка је ове године свршила женску учитељску школу. Није била баш врло одличан ђак, али је из гимнастике, што се у осталом да и познати по њој, била увек одлична. Поднела је молбу за место и тражила је, разуме се, ако је могуће варош или варошицу или уопште место где има среске власти. То не зато што она воле власт или рецимо среске писаре, не богами, јер у њеном срцу још нема места за љубав. Свега је волела једног академца који је затим као потпоручник отишао на виши курс па тиме стекао и неке више погледе на свет. Већ је зато тражила такво место, што је она сама самохрана, нема никог старијег уза се, па би јој тешко било на селу тако самој.
У исто време кад је госпођица Милка поднела молбу за место, поднео је и господин Јоца Остојић. Он је свршио јагодинску учитељску школу са обичним успехом и говори два језика — српски и јагодински. Што у осталом сваки ђак то, према наставном програму мора знати, ради чега држава и јесте подигла тај завод у средини народа где се може поред српског још један језик научити.
Јоца је са свим обратно жељи госпођице Милке поднео молбу по којој би желео да је у месту где нема власти. Он не воле ни окружну ни среску па је чак тако претеран у скромности да би он најрадије служио у месту где нема ни председника општине.
Од онога дана од кад су предали молбе и Јоца и Милка стекли су право да џоњају у чекаоници Министарства Просвете, пред вратима референта за основну наставу. И они су то право ревносно употребљавали. Од јутра до мрака били су тамо, чекали, молили, љубазно се јављали референту кад је излазио или долазио у канцеларију и најзад г. Јоца, као мушко, успе једног дана и продре у референтову канцеларију.
„Молим вас лепо, господине, има ли изгледа да добијем место?“
„Не верујем, господине“, одговори му референт неким танким гласом, којим се обично референти служе пред министром.
„Како не верујете?“
„Па… ето, сва су места попуњена, нема више места.“
„Ама зар ни једно?“
„Има једно управо два, у селу, али то је за мужа и жену.“
„За мужа и жену?“ учини г. Јоца и покуњена носа изађе из канцеларије.
Тако је исто прошла и госпођица Милка. И она је најзад једног дана срећно доспела до референта.
„Молим вас лепо, господине, има ли изгледа да добијем место?“
„Не верујем, госпођице“ одговора референт још тањим гласом но што је онај којим се пред министром служи.
„Како не верујете?“
„Па… ето, сва су места попуњена, нема више места.“
„Ама зар ни једно?“
„Има једно, управо два у селу, али то је за жену и мужа.“
„За жену и мужа?“ учини госпођица Милка и покуњена носа изађе из канцеларије.
Сретоше се опет у чекаоници и Јоца приђе госпођици Милки.
„Како сте ви прошли?“
„Рђаво. Остаћу без службе. Нема места.“
„Тако исто и ја“, одговори Јоца.
„Зар и за вас нема места?“
„Нема. Има само једно.“
„То јест управо два.“
„Да, два, за мужа и жену.“
„Јест, казао је и мени г. референт.“
И поћуташе замишљени и забринути и наслонише се на зид једно с леве стране референтових врата а друго с десне стране.
Мало после приђе опет г. Јоца Милки.
„Па шта мислите сад?“
„Шта могу“, вели она ожалошћено „морам чекати до године без службе“.
„Тако и ја.“
„А шта ћете радити за ову годину дана?“
„Ја?“ пита Јоца, „ја не знам. А ви?“
„Не знам ни ја.“
„Слушајте…“ сену Јоци кроз главу срећна мисао, „и ви и ја можемо добити место“.
„Како?“
„Можемо, причекајте.“
И одјури Јоца у архиву па написа нову молбу којом он и његова жена Милка траже оно празно место за мужа и жену у селу. Чим је свршио он одјури понова у чекаоницу и поднесе Милки.
„Ето, ако хоћете ову молбу да потпишете, можемо добити место и ја и ви?“
Милка прочита молбу па јој сину лице.
„Гле истина? Како вам је то пало на памет?“
„Па тако, они траже мужа и жену, ето, ми ћемо бити муж и жена.“
„О Боже“, резонира Милка и потписује молбу, „нисам знала да се удајом може добити место“.
„А ја сам видите знао да се женидбом може добити место.“
И сад се, с молбом у руци угураше понова у референтову канцеларију па шчепаше грешног Душана Рајчића за руку да га љубе.
„Шта је?“ пита их Душан најзад тањим гласом што га је икад у животу употребио.
„Изволте ову молбу и молимо вас да се примите за кума.“
Од референта дођоше мени и пољубише ми руку да им будем стари сват. Отуд ја и знам целу ову ствар.