Сваки трећи кога сад сретнете улицом; сваки други који сад у кафани руча, без сумње је „штровитвер“. Жене су се разбегле по бањама или бар отишле овамо и онамо у госте а „штровитвери“ остали да чувају куће.
Је ли вам познато како се „штровитвер“ или „штровитверка“ зову српски. Ми имамо и лепши и тачнији израз. Код нас се муж који је привремено остао без жене или жена која је привремено остала без мужа зове: „бели удовац“ и „бела удовица“. То с тога, што се тим називом хоће да направи разлика од „црног удовца“ т. ј. од удовца који носи црнину јер је жену рецимо са свим изгубио. Кад је привремено изгуби, он не носи црнину и зато се зове бели удовац.
Ех, видите, ја сам рад да вам опишем овде живот једног таквог белог удовца.
Његова је соба овако намештена: Кревет који се никад не намешта, јастук грозно угњечен, јорган се скупио у један крај кревета а чаршав сав жут од прашка за буве. До кревета „нахткастн“, ту је свећа у чираку и још једна у резерви кад се ова потроши. На свећи, око фитиља, више онако као декорација, пет шест испржених, или боље рећи похованих стеница, јер се око њих ухватио дебео слој миликерца. У фијоци од „нахткастна“ су маказе; још две кутије шибица, кад се оне горње потроше, капљице од нане за грчеве, четири пет дугмета и игла и конац. Кад је полазила госпођа у бању, рекла је нарочито мужу:
„Ево овде у фијоци имаш све ситнице. Ту је и игла и конац!“
„Добро.“
„Није то само добро, него упамти да су овде игла и конац; немој да те однесе ђаво као прошле године кад сам била у бањи, што си прелазио преко пута код госпође Савке да позајмиш кобајаги иглу и конац.“
Под креветом је веш-корпа у коју ће бели удовац бацати прљав веш а на асталу на сред собе стоји чист веш. Ту је све ово одбројано, све сложено и покривено једним пешкиром. Поврх тога пешкира лежи цедуљица на којој је тачан списак веша:
- Шнуфтикла: 24 ком.
- Ноћних кошуља: 4 ком.
- Кошуља: 12 ком.
- Чарапа: 14 ком.
- Пешкира: 7 ком.
- и т. д. и т. д.
Предајући му то, госпођа је опет нарочито нагласила:
„Пази добро, немој да ми се погуби веш. Нарочито пази да ти се не погубе шнуфтикле као лањске године, јер богами…“
„Па, знаш како је… лето је… човек понесе по две и по три шнуфтикле по џеповима, па се лако изгуби која…“
„Лако се изгуби. А што се не изгуби која од ових старих, него од нових новцатих и то оних финих. Ама помогао ти је сам Бог што ја нисам видела у кога моју шнуфтиклу, иначе би јој обрисала нос.“
Овој нежној примедби, додала је госпођа пред полазак и једно упуство или боље рећи наредбу:
„Па ако ти се испрља веш немој ми се шалити да ми дозиваш у кућу какву вешерку.“
„Нећу.“
„Нећеш, јест. И лањске сам ти године казала то исто па си опет звао.“
„Па била је стара жена, она Ката, знаш је, Ката вешерка.“
„Све је то једно, стара или не стара, нећу да ми се женске мувају по кући. Ако ти се испрља веш, однећеш мојој тетки. Ја сам се с њом већ споразумела. Разумеш ли?“
„Разумем.“
Е, ето, у тако намештеној соби и под таквим упуствима, станује бели удовац. А ево како живи.
Чим се пробуди, отвори све прозоре:
„Док си ти код куће да држиш увек прозоре отворене да ми се не усмрди кућа.“
„Добро.“
„Није то само добро, него то упамти. Лањске си године кад год си био код куће држао затворене прозоре па још и завесе спуштене. Од куд то има смисла, жењен човек па по цео дан спушта завесе на прозоре.“
Пошто је отворио прозоре, наточио је воду с чешме и попио чашу воде с парчетом шећера.
„Ево ти шећер у овој кутији“, рекла му је жена, „слатко не могу да ти оставим. Забрљавићеш кашике, забрљавићеш служавник, оставићеш отворену теглу, као лањске године, па ће се у њу подавити муве“.
Пошто је попио воду, навио је сат а затим нахранио мачку.
„Немој ми заборавити мачку.“
„Небој се, нећу.“
„Нећеш, јест а лањске године фали ми се госпа Стевка: ‘Ваша мачка сваки час је била код мене. Морала сам да је раним!’ Мало ти је што си ти прелазио код ње за иглу и конац, него си пустио и мачка тамо да ручава. Чудо ниси целу кућу тамо преселио.“
Кад је пошао од куће закључао је два пут врата („Пази добро, да увек два пут закључаш врата“) и отишао је у кафану да пије кафу. У кафани је и ручао, у кафани је и вечерао, и то би још подносио али га убише визите, он не воле да прави визите, али му је жена пред полазак и то наредила:
„Бар два пут недељно отићеш до моје мајке, ићи ћеш једанпут недељно и код моје тетке.“
„А зашто све то?“
„Тако, да те виде. Није да ти њих видиш него да они тебе виде. Хоћу кад се вратим да знам какав си изгледао, јеси ли био увек наспаван, да ниси кој пут био малаксао и… тако хоћу да те виде.“
И тако, поред осталих мука он мора још да прави и визите, да га виде.
Хеј, црна вам судбина бели удовци! Потражите утехе, то вам једино могу саветовати, јер и ја сам ваш друг.
До виђења… после вечере.