Читали сте ових дана у новинама да су ђаци основних школа у Србији овога пролећа побили 25.000.000 лептира. То се никад досад није десило. Годинама у учитељи децу подучавали да су лептирови шкодљиви инсекти и упућивали их да их убију и годинама су то деца чинила, али је ове године први пут оволико огроман број побивен.
Разуме се да ме је та појава заинтересовала те сам се одмах и распитао од куд и како је то? И ево шта сам сазнао!
При Министарству Привреде постоји некакав Привредни Савет. Тај привредни савет већ годинама не може да се састане. Шта се није радило, како се све није покушавало да се тај савет састане па — ништа. И позивали су чланове и молили их и кумили их па најзад и клели као грешни Лазар кад је позивао војводе на Косово, па ништа.
Ено читајте само у „Српским Новинама“ протокол седнице тога привредног савета. Само два три да вам наведем:
Протокол 14. седнице привредног савета. Пошто није дошао довољан број чланова, седница није одржана а идућа заказана за суботу;
Протокол 15. седнице привредног савета. Пошто није дошао довољан број чланова, седница није одржана а идућа заказана за четвртак;
Протокол 16. седнице привредног савета. Пошто није дошао довољан број чланова, седница није одржана и идућа заказана за суботу.
И ти се протоколи тако нижу кроз „Српске Новине“ већ две године. Најзад, успело се да се састане руска дума, успело се да се састане алгесираска конференција; успело се чак да се састане у Лондону интерпарламентарна конференција и онда, није се већ имало куд ни камо, порадило се свим силама те се пролетос састао и наш привредни савет и одржао једну пуну седницу.
Е, на тој седници, видите, решавано је о убиству. Али није решавано о убиству тога савета, Боже сачувај. Тај нам је одбор још врло потребан, ако ни зашто друго а оно да на крају крајева видимо, измеђ њега и општинског одбора, ко ће однети рекорд у недржању седница. Дакле није решавано о убиству привредног савета, већ о убиству или боље рећи о убијању лептирова.
Најпре је узео реч један привредни саветник и предложио је да се изда апел за српску децу, да им се објасни како је то њихова родољубива дужност да тамане лептирове како би спасли плод од гусеница.
На то је устао други привредни саветник и рекао је од прилике овако: „Господо ја се не слажем са мишљењем поштованог господина предговорника да апелујемо на дечје родољубље. Пре свега ваља узети у обзир да су то српска деца. Ја не кажем да њима, као таквима, недостаје родољубље али вероваћете ми, да ће они као српска деца ипак волети дијурну. Немојмо ићи у Француску, Енглеску и друге културне земље, пођимо од нас самих; запитајмо сами себе па ћемо признати да и ми као очеви и родитељи волимо дијурне. А ваља знати да су по самим природним законима, те симпатије према дијурнама наследне, прелазе с оца на сина. Дакле зашто би се ми борили против природе. Најзад узмимо и други разлог. То су деца која уче школу, дакле будући школовани људи. По провереној, државној статистици, а приликом последњег пописа становништва, утврђено је да 75% школованих људи у нас, поред редовне своје зараде, штрпка и по какву дијурну. Кад то већ стоји, кад стоји дакле факт да ће 75% деце која се сад школује бити у животу упућено у дијурну, зашто се онда деца неби још сад вежбала на то!“
На ове мудре речи најпре цео привредни савет узану, сетивши се да они, привредни саветници, немају никакве дијурне те се у ствари зато и не састају тако често а за тим једногласно усвојише предлог да се одреди деци дијурна и то по два гроша од хиљаде лептира.
И чим чуше српска деца за ову дијурну, учиниће нечувено, недостижно дело — побише 25.000.000 лептирова. То је пре неки дан и званично објављено.
Браво децо! Нек се живи и здрави вашем чики Бен-Акиби.