Таман ја хоћу да пишем о чему другом, али ме окупе картама и анонимним писмима са свију страна: „Пишите о бањама, пишите о бањама. Сад је сезона, па ако сад нећете писати онда кад ћете“. И тако хтео не хтео са свим сам дигао руке од београдске општине и једино ме још теши што је од ње и Бог већ дигао руке.
Ја мислим да ми се то писмима обраћају и моле да пишем о бањама или мужеви, како би могли на основу мојих података да се посмехну женама, кад ове сиротице изјаве да морају ићи у бању; или жене које се надају да им ја пронађем какав нови начин којим би убедиле мужеве да их пусте у бању.
Ко је да је, морам се тек одазвати жељи својих читалаца.
Дакле госпођа Даница управљала се потпуно по мојим саветима које сам дао женама још марта месеца ове године. Још тада се први пут пожалила мужу на пробаву; Априла месеца већ се жалила на несвестицу и главобољу; Маја месеца сваки је час везивала главу и кад год је скувала што год што не воли, није хтела да руча жалећи се на апетит; а Јуна месеца већ је чешће пута добијала грчеве и морала је један пут да одлежи три дана у кревету а један пут богами и читаву недељу дана.
Е, ето тада, када је госпођица Даница лежала читаву недељу дана у кревету, морао је газда Сава да позове и лекара.
„Добро си се и сад сетио да зовеш доктора“, вели му госпођа Даница из кревета боно јецајући, „али бадава ћеш ме само мучити да гутам лекове, мени друге помоћи нема осим бање. Ево доћи ће доктор па ћеш се и од њега уверити, и он ће ти то казати“.
„Па ако нема друге помоћи… онда, мораћеш ићи. Шта ћемо кад се мора — уздише газда Сава и полази да тражи доктора.“
„Али слушај, Саво“, наставља госпођа Даница тешко дишући, „госпођа Милица ми препоручује неког доктора Михаиловића: каже да је скоро свршио и здраво је учеван. Она је лежала ту скоро, каже, па само што је погледао и нешто преписао, као да је руком однео“.
„Добро“, вели газда Сава па се креће у варош, распитује и доводи доктора Михаиловића.
Млад доктор тек што се откинуо од науке па предан своме позиву и са свим озбиљно узме испитивати болест.
„Је л’ те, господине докторе, да ту друге помоћи нема сем бање?“ вели тихим, болесничким гласом госпођа Даница.
„Па, да… да“, вели доктор, „а испитује болест“.
„Тако сам и лањске године патила па ми је Аранђеловац помогао“, наставља госпођа Даница.
„Може, Аранђеловац, може“, вели доктор и преписује неке прашкове. „За сад узмите ове прашкове, па ћемо видети.“
Сутра дан госпођи Даници још теже.
„Зови хитно доктора.“
Доктор дотрча и понова узме ствар у оцену и најзад једва постави тачну дијагнозу.
„Да, вами госпођо треба бања. Само вам бања може помоћи.“
Сутра дан је госпођи Даници било лакше али је умолила доктора да је чешће обиђе како јој се болест неби повратила.
Доктор ју је обилазио а она се полако полако паковала. Газда Сава је међу тим пробирао ситан пазар и мењао никлове у банке те да спреми путни трошак својој женици.
И сад, кад је већ спремио гомилу од четрдесет банака и понео их кући, кад је госпођа Даница већ била спакована — настане једно неописано изненађење. Дође у кућу а жена га радосно предусрете:
„Саво, замисли Саво; ја не морам ићи у бању.“
„Како?“
„Кажем ја теби узми тога човека за доктора. Тај као да руком носи болест. Замисли само, јутрос је опет био, прегледао ме па каже да сам са свим добро и не морам ићи у бању. Па зашто би се онда трошили, кад не мора, је ли тако, Саво?“
Можете мислити какво је усхићење подузело газда Саву; дошло му је да поједе своју жену од радости.
„Ево, сутра ће ујутру опет доћи доктор па буди и ти код куће, да чујеш из његових уста.“
И збиља, газда Сава, који чисто није веровао оваквим речима из уста своје жене, радовао се да их чује и из уста докторових.
Сутра у 9 сати и он је очекивао доктора код куће.
Доктор поново прегледа госпођу Даницу и понова изјави да госпођи не треба бања.
„Па дабоме, тако је, тако је!“ вели газда Сава и у том моменту доктор му дође као неки светац, као најмудрији човек, као да је сад из иконе испао а не да је тек са наука дошао.
Али се доктор диже, приђе газда Сави, па тек учини:
„Дозволите… и поврте му прстом очни капак. Загледа се, загледа, па се уозбиљи. Па онда узе доњу усну газда Савину, поврте и њу па се загледа.“
„Слушајте, газда Саво, ви… овај и ви би требали пошто пото да идете у бању. Ваша госпођа не али ви, ви не смете пропустити, морате ићи и то што пре, разумете ли што пре!“
Газда Сава испусти руке и запрепасти се.
„Ама, је л’ ја господине?“
„Јест, јест, газда Саво, морате ићи.“
„Ама у бању?“
„Јест у бању.“
„Па ја сам здрав господине!“
„Ја што вам кажем. Морате ићи.“
Газда Сава се прекрсти.
Сутра дан поче госпођа Даница да убеђује газда Саву.
„Ти видиш да је ово добар доктор, ево како је мене излечио па ништа сад не осећам. Па кад ти он каже, он се не шали. Немој да се играш са својим здрављем, него да идеш. Спреми се па да идеш.“
Прође још један дан и газда Сава и доктор сретоше се улицом. Чим га срете а доктор га дочепа за руку да му опипа пулс.
„Газда Саво, да идете што пре у бању.“
И тако на улици доктор а код куће госпођа Даница, па се грешни газда Сава спакова да иде у Соко-бању.
*
Синоћ сам био на железничкој станици неким послом. Па седим са газда Савом и он ми се грешник жали:
„Баш чудан неки доктор, господине. Ја га волем због жене, јер она иште да иде у бању а он испрати мене у бању. А баш ми ништа не фали; један пут ме само болео један зуб али сам га извадио, извадио сам га брате. Па шта ћу ја сад у бању. И то ми је још казао да седим тамо шест недеља.“
Отпутовао је а госпођа Даница остала грешна сама, она ће се лечити овде у Београду.
Зар није право било да вам изнесем и једну жену која неће ове године у бању?