Прекјуче су били на дневном реду: скупштинска интерпелација, две политичке игранке и поледица. Сећате ли се оне прекјучерашње поледице? Има их извесно који се не само сећају него је и осећају још.
Ја сам путовао пола сата од кафане до моје куће и на томе путу правио сам све могуће гестове. Час би се сагео као да сам пред господин Министром, час би се испрсио као да сам ја министар; час би преплео ногама као да се спремам да играм Ђурђевку; час би опет дигао једну ногу као да се општински извршитељ налази предамном па сам рад да га гурнем а час би опет чучнуо као буди те Бог зна шта.
А успут је изгледало као у рату, као при наступању војске против које се непријатељ очајно бори. Видиш један лежи онамо, други овамо, један чучи а други се затрчао, не може да се уздржи и псује све на свету; један опет пензионер сео на своје природне саонице па се клиза полако до куће; други опет понео кући својој кесу кестења за после вечере па треснуо колики је дуг а кестење расуо као коза око себе. И ко ће их окупљати.
Било је ту и нарочитих задовољстава. Видео сам на пример једну велику политичку личност кад се склизнула. То није био никакав предлог на коме је он пао, није ни каква политичка најава, нити ма какво питање; не, он је пао на оно на шта и сви обично смртни падају.
Па онда и млада госпођа Нина склизнула је, али се није убила. Тако је лако пала као да се већ увелико навикла ићи по клизавим стазама.
Али госпа Перка, но, чисто не смем ни да вам причам. Био сам пред њом и спазила ме је јер кад је пала, звала ме је у помоћ да је дигнем. И замислите, ја нисам смео да јој помогнем. Пала је тако неморално да просто нисам смео да јој приђем и да јој помогнем.
И још једно задовољство. И мој шнајдер с којим се, не знам ни сам како, нисам срео већ годину дана, ишао је замном. Можете мислити са каквим сам задовољством насмејао се кад сам за собом чуо шнајдерово „јаој“ и кад сам осетио како је окнуо. А кој га ђаво тера да пожури само ради тога да би мене стигао.
Има их међу тим којима је добродошла ова поледица. Замислите на пример, сироте мужеве који и поред све добре воље нису могли да стигну кући. Реше се, дигну се са стола, обуку се и пођу из кафане чак и учине корак два, па тек увиде каквој се опасности излажу. Размисле се шта се све може десити, како се смртоносно може пасти, па кој ће после да страда до сирота жена. Остаће удовица без игде икога свога. И за љубав женину, просто за љубав њену, врате се у кафану и поручују још литар вина.
Ја сам те ноћи видео око три сата по поноћи четири мужа код „Такова“ где свира оркестар. Они су ми грешници објаснили да су за љубав жена својих остали до овога доба. Један од њих, господин Јоца, додаде још ово:
„Па не само за љубав женину него и за љубав оних црвића“, и потекоше му сузе на очи.
Ја сам међу тим те ноћи био на забави. И ту је било разговора највише о поледици.
„Господин Ацо, зар ви нећете играти кадрил?“
„Играо бих радо“, одговори г. Аца бришући цвикер, „али сам тако несрећно пао да ми је просто букнуо цео део тела на који сам пао“.
„Ох забога, шта ћете радити?“
„Ништа, напунићу лавор оловном водом па ћу сести.“
Госпођица Даница међу тим прича господину Душану:
„Није било могуће доћи, али се ја знате сетим па натучем преко ципела очеве вунене чарапе и тако сам врло лепо стигла.“
Господин Светислав се међу тим жали да је тако несрећно пао да је изгубио добровољни прилог који је спремио да да као улазницу за забаву.
Па јесте, има свакојаких и врло несрећних падова.