И у Србији као и свима другим земљама, војска пије тако исто као и грађанство. Т. ј. она и не може пити друкче, јер не може се претпоставити н. пр. да војска пије на нос а грађанство на уста, нити се пак може претпоставити да постоји нарочити пропис о пићу, по коме би се на пример на „један“ напунила чаша, на „два“ ухватила и на „три“ испила.
Не, нема тога ничега. И војска пије онако исто као и грађанство, пије на уста, пије без икаквих прописа, пије како јој је воља да пије.
Једина би разлика можда била у разлици чинова, јер ја претпостављам да редови пију најчистије вино, подофицири већ мало рђавије, официри већ много рђавије а виши официри са свим рђаво, фабрицирано вино.
Има разуме се и других разлика по чиновима, Тако н. пр. г. пуковник ако жели да се напије, он то може учинити код куће, у кругу породичном; г. поручник ако жели да се напије он то мора да учини у кафани и то у угледној кафани; подофицир ако жели да се напије он то може учинити и у малим палилулским кафаницама а редов — редов може учинити то или у касарни или у каквом сутерену код куварица.
Најзад, г. пуковник кад се развесели, он легне у кругу своје породице и спава; поручик код се развесели а он лепо поврне јаку од шињела па дуне кући да се испава а редов је већ у касарни и једино подофицири што остају у кафаницама, остају до зоре.
У подофицире спадају: наредници, поднаредници и каплари, па разуме се, да и међ њима има разлике. Наредници, као будући официри, већ су много озбиљнији, каплари као први чин у војсци тек се уче госпоству и тако поднаредници остају као једним опасни елеменат. Ви сте ваљда већ и приметили, ако се и деси какав скандал, каква туча, да ту није учествовао ни наредник ни каплар, него увек поднаредник.
То долази још и отуд што су сви поднаредници обично и заљубљени. Ја не знам да л’ то иде са чином али само знам да су сви поднаредници у Краљевини заљубљени, почевши од онога у Зајечару што губи љубавна писма па до оног у осамнаестом пуку што прави стихове.
Можда то долази и од броја звезда који поднаредници носе. Кад се узме у обзир да поручници и по самом закону о устројству војске имају право да се заљубљују, а кад се зна да поручници носе две звезде, онда није немогуће да су поднаредници, због тога што и они носе две звезде, протумачили то тако, да су и они дужни да се заљубљују.
Е сад, замислите пуно оних малих кафаница по Београду и у свакој по два три заљубљена поднаредника, и сваки од њих са сузама у очима пева: „Ајде нека иде, ланац и по ливаде…“
Дабоме да је свако од њих љубоморан а љубоморан поднаредник на крају истуче кога дохвати кад не може онога на кога је љубоморан. Истући ће или газду од кафане, или келнера или свирача или најзад каквог грешног практиканта који са свим невино, уз шољу црне кафе седи у ћошку кафане.
Е видите, због тих поднаредничких љубомора, издала је пре неки дан војна власт наредбу да кафеџије не смеју давати нижим чиновима и редовима пића. Кад им да пиће, биће сам кафеџија кажњен.
Замислите сад молим вас све сцене које ће услед те наредбе настати.
Поднаредник Арса рецимо дође у 10 сати у кафану код „Бандисте“. Прошао је три пут Зетском улицом а она није била на вратима. Он очајно упадне у кафану, груне пикслом о астал и раздере се:
„Чашу вина!“
Дотрчи газда и почне да се увија:
„Овај, господине поднаредниче, зар не видите како је ружио време, ладно, здрав је ладно. Зар није боље један чај да попијете?“
„Не будали него дај ми вино.“
„Овај… како да кажем… мало пре сам баш пржио кафу. Кад би хтели једну кафу?“
„Ама, немој ми причати, него дај ми вино.“
„Па добро, Арсо, да вам дам, нашто вам не би дао… него које хоћете, бело или црно!“
„Бело.“
„Е бело, видите, бело је ноћас промрзло, просто промрзло.“
„Па ено онај гост тамо пије.“
А кафеџија се сагне на уво:
„Овоме тамо могу макар шта да дам, али вама, вама нећу.“
„Па добро, дај ми црно.“
„Црно? Ето ти сад, од куд вам сад паде на памет да пијете црно вино. Оставите се бога вам те комендије, поручите бело а пијете црно, од куд то има смисла. Ја вам опет кажем боље је да пијете чај.“
И једног дана зађете по свима кафаницама и видите сви заљубљени поднаредници пију чај и цеде читав лимун у чај да би им, због љубоморе, лимун што више нагризао трбух.
А замислите нешто, кад би војној власти пало на памет да ту наредбу прошири и на млађе официре. Ја би се код „Балкана“ искидао од смеја кад би погледао у онај официрски сто а око сви пију чај из кригла.
Али, ваљда неће доћи до тога.