Чим једна земља добије устав, значи да широм отвара врата култури. А кроз та отворена врата, као представници културе, први наиђу новчани заводи, па онда тек све остало.
Тако је и са Црном Гором. Чим сам чуо да ће добити Устав, знао сам да ће морати основати и Народну Банку. И основана је.
Као и за све остало, Црна се Гора обратила и за банку, „братској нам Србији“, да јој пошље спремне људе који би банку увели у живот. И као што чујем, отићи ће неко од наших за управника те банке. Али ја мислим да је то врло мало. Ако ћемо да учинимо братску услугу, ми треба или да је учинимо потпуну или да је не учинимо.
Да се уведе у живот црногорска банка, треба тамо послати не само директора, већ и неколико акцептаната и жираната. Па лепо, акцептанти да дигну новац са потписима, о року да не плате, као што је то већ ред, да менице оду на протест, да дође до извршења те тако да браћа Црногорци онако на пракси виде целу ту процедуру и да се лепо подуче од нас старије браће.
Овако, без те потребне праксе, како ће манипулисати та банка? Ја просто не знам а једва могу и замислити.
Ево баш да вам кажем, како ја замишљам рад у тој будућој Црногорској Банци.
Шпира Цуца, на пример потерала невоља. Јунак је као нико његов у племену, гласовит је међу Цуцама, знан је и у осталим племенима и мало му је равних, и једина му је мана што је увек шворц. А не подноси, рецимо, ни његову образу ни његовом јуначком поносу, бити тако вечити шворц. Размишља он, размишља тако, па једног јутра, уздане тако дубоко да би тим уздахом целу Морачу могао усркати, уздахне и рекне:
„‘Од шворцуљка горијех јада нема!’“ па дочепа свој бојни јатаган, па на Цетиње те као хала навре у банку.
„Добри ви дан, банчини синови.“
„У добри час доша!“ отпева му благајник кроз ону благајничку рупицу.
„А да је у добри час па ни по јада. Ну у зли час дођо.“
„А што је Шпиро?“
„Да ми даш мало пара?“
„А нашто да ти дам?“
„Па ево на ови јатаган. Рекоше ми доле на чаршији они лацмани, даћеш ми пара на ови јатаган.“
„Може, Шпиро, може. Ево ови јатаган да оставиш овде у рем, па ћу да ти дам једну фиорину.“
„Што збориш, никоговићу ни један?“
„То што ти кажем!“
„А знаш ли ти да је то јатаган Шпира Цуца?“
„Знам.“
„А кад знаш ли, црн ти образ, што врједи тај јатаган у руци Шпира Цуца?“
„Знам.“
„Е кад знаш, ђе ти оде ум, а ђе душа кад ми теде натоварит једну голу фијорину. Знаш ли, море, да је ови јатаган пошјекао шеснаест турскијех глава на Румији, па зар за њега да даш једну фиорину?“
„Знам, Шпиро, ама је стари, ето га и рђа спопала.“
„Није то рђа, рђо од рђаковића, него је то турска крв. Него да даш двије фијорине.“
„Не може, Шпиро.“
„Ја л’ ће да може, ја л’ ће ови јатаган посијећи и седамнаесту главу.“
И благајник, хоће неће, да Шпири две фијорине.
А мало за тим, упадне у банку Јоко Пипер. Донео меницу на есконт. Платио тамо на Локанди неком те му написао парче хартије, па га донео у банку.
„Добро ви јутро јунаци!“ раздра се још с врата гласином каквом се само Пипер може раздрати а чиновници сви на оне рупице, отпоздрављају га.
„А шта сте се забили те чкиљите ка миши кроз те рупе. А није ли то срамота за црногорску ђецу крит се тако од свијета. Што не изиђете на свијет и на мегдан, него ка миши?“
„Па тако је ред, Јоко. А шта би ти?“
„Па ја би мало пара на ову хартију.“
„Не може, Јоко, овде треба да се потпишу јоште двојца.“
„Е, што ће то?“
„Па тако, да ти буду јемци.“
„Што велиш? А знаш ли ти ко сам ја, знаш ли, чоче?“
„Како не би знао?“
„Па зар за мене неко да јемчи? Цијело племе Пиперско стоји замном, јамче за ме сто и дванаест пушака. Знаш ти добро, што је и ко је Јоко Пипер.“
„Знам, али не може без тога.“
„Еј, тешко нама и до Бога кад и то доживјесмо да за Јока Пипера треба неко да јемчи, кад је мало цијело једно племе.“
И тако Јоко не доби паре. Или замислите на пример једног Мартиновића, дигао новац на меницу, па потроши као што би сваки јунак потрошио, а дошао рок и прошао и отишла меница на извршење. И једнога дана видиш, извршитељ се пење уз планину, те паде под кулу Мартиновића те хоће да узме у попис ствари.
„Што велиш?“ пита га Мартиновић.
„Па то, да ти узмем ствари.“
„Ха, жљи ти дан данас свануо, рђо лацманска. Зар ти да разориш ово гнијездо ђе се толики соколови ижљегоше? Зар ти да ми разориш огњиште? На ову су кулу наилазили и грђи од тебе, одбио сам ја и самог Мехмед-пашу скадарскога, па ти ћеш, уљо од уље, да ми удариш на образ!“
Па дохвати са јексера пушку, тресну је у ваздух те даде абер те се цело племе Мартиновића дочепа пушке и потече ка кули.
Тек видиш мало после а низ Цетињско поље спустио се извршитељ па све по два корака хвата у један и скаче јуначки мислиш соко лети па бира где ће пасти на Цетиње. А за њим се надало племе Мартиновића, пред њима онај чија је меница протестована, разглавио вилице и кликће ка соко:
„А Никац, а Јово, а Перо, а Мартиновићи, соколови, потеците замном да нам не утече рђа од рђаковића! Предајте ми га жива у руке, ја ли жива, ја ли му одсијеците нос и уши, те да више не насрће на туђи дом и не разорава туђе гнијездо!“
А соко — извршитељ на тај бојни усклик, исплази језик те потеци још брже да стигне на Цетиње.
*
Ето, тако ће од прилике манипулисати Црногорска Банка. Ја не знам како би друкче.