Бадава, Београд с дана у дан постаје светска уметничка варош. Ето, најпре је био неки Кнајзел; свирао је Паганинија на једној жици и београдски евреји били су грдно одушевљени њиме. Доказивали су, убеђивали су, писали су, како је то највећи уметник на свету и топили су се слушајући га.
Па је онда дошао Ондричек. Боже како је силно куцало кобасичарско срце пану Росулеку и пану Новотном. Свирао је Паганинија на четири жице, ми смо уживали, браћа Чеси су се топили и узвикивали:
„То једни уметњик, нема таки јоште једни уметњик!“ и аплаудирали су бурно.
За тим је дошао неки Каридис који је имао посла са свима царевима и краљевима овога света, са којима се он још и дан данас дописује. Боже, једва једном из Атине један уметник! Можете мислити како су се загрејали срца разних Ђорђевића, Димитријевића, Сотировића итд. итд. који су тим презименима прикрили своја порекла а чији су се преци звали ћир Гуша, ћир Бенџа, ћир Луча итд. И како је тек њима Кириос Каридис изгледао велики човек којега Срби „не разуму довољно“.
И тако се из дана у дан ређају уметници за уметницима а наш Београд, с оном једном једином салом, из дана на дан све више личи на велику уметничку варош. Ако је то претерано због Кнајзла, Ондричека и Каридиса а оно долазак данашњег нашег госта Новелиа, великога, светскога уметника, поласкаће Београду бар пред страним светом ако не пред нама самим.
Њему није било потребно ни рекламе, њему се не радује ни једна београдска народност посебно, он нам припада свима; њиме ћемо се сви подједнако одушевљавати. Оно биће и међ нама ко ће се више а ко мање одушевљавати; природно је да ће Сима Гарма, Инкиостро, Спира Калик, Богобој Руцовић, Антонио Гортано, Марко Мурат и Даласта, стари Италиано надмашити све остале одушевљењем, али њих не рачунам ни у какву посебну народност.
Данас су београдски хероји дана Др. Милан Мирковић и Новели, ни о чем се више данас не говори до о зајму и о „Алилуја“. О зајму већ сви знамо што знамо, и та ће се представа тек кроз који дан одиграти у Народној Скупштини, говоримо дакле о другој представи, о Новелиу, о хероју данашњег дана.
Није његово данашње гостовање узрујало само наше литерарне и уметничке кругове; допрли су ти таласи и до наших мирних домова и од толико дана већ Новели се помиње по журовима, Новели за ручком, Новели за вечером. О, колико је већ брижних оцева или презадужених мужева опсовало у души Новелиа и пожелело му да скра врат, па да се више не сети да дође у Београд.
Ево неколико бележака из наших домаћих архива а поводом доласка Новелиевог.
*
„Јоцо, казала сам ти већ и немој ми се правити глув. Кад може Савка Радина… и шта је један Раде према теби… па кад она може, хоћу и ја…“
„Али, шта хоћеш?“ пита забринути Јоца.
„Хоћу у позориште.“
„Па јесам ли те водио на ‘Пут око земље’, шта хоћеш сад?“
„Хоћу да гледам овај комад?“ вели одлучно она.
„Па добро… какав комад… шта се то игра, кад си се толико ускопистила?“
„Игра се Новели, са повишеним ценама.“
„Не могу, не могу Персо“, зграну се Јоца, „играће Новели и други пут али са повишеним ценама не могу. Замисли Персо, Новели са повишеним ценама, дрва са повишеним ценама, месо са повишеним ценама… не могу… не могу!…“
*
„Је ли одобрена?“ пита љупко госпођа Софија још на вратима господина Станка.
„Није ни било вечерас цензуре“, одговори брижно господин Станко.
„Па? Како ћемо сад?“
„Па, биће цензура у понедељак.“
„Понедељак?! Боже, Станко, а сутра већ морамо да извадимо ложу…“
„Та, можемо и у понедељак.“
„Ама, како можемо у понедељак кад Новели даје свега две представе. Морамо, морамо наћи новац.“
„Ја не могу а ти нађи ако можеш. Заложи што твоје.“
„Шта имам ђавола да заложим, па зар не знаш да сам због самосталске забаве заложила бразлетну јер смо на ту забаву ишли лично, па смо због радикалске забаве заложили прстење, јер смо на ту забаву послали добровољни прилог. Немам сад шта више да заложим. Аха, знам — досети се хитро госпођа Станка — отићи ћу мајку да замолим да ми позајми њен бисерни грош да се каобајаги закитим њиме на представи у позоришту… заложићемо га и кад добијеш на меницу извадићемо га. Је ли, је ли, слатки мој.“
Па, тако је и било.
*
„Марко, богати, било ти право ил’ не било али за ову представу мораш узети карту.“
„Али, зашто морам“, ишчуђава се газда Марко, „ко каже да морам, где пише да морам?!“
„Забога, па да изведемо дете, ако га сад нећеш извести, а оно кад ћеш. Данас је најбољи свет у позоришту, све што је најфиније у Београду, биће вечерас у Позоришту“, настави убедљиво госпођа Стана.
„Ама, Стано, остави се, биће и други пут, зар баш морамо ову представу гледати?“
„Ову и ниједну другу, Марко. Зашто си толике паре скрао да нам Зора научи немецки, него зато…“
„Али зашта?“
„Па Новели игра на страном језику, па ће свет видети да је и наша Зора васпитана и да зна стране језике.“
Газда Марко слеже раменима.
*
„Пајо, или ћу умрети или ћу вечерашњу представу гледати. Не морамо летос у бању, не тражим ти нову хаљину, покрпићу се како знам и како већ доликује једној доброј домаћици да се помогне; ако хоћеш нећу ни јести ништа али… развезла госпа Мица и спопала као осица Пају у предсобљу.“
А он нешто туробан, данас му рок а уз то саопштили му да је протествована и једна меница на којој је „последњи“.
„Не… не… Пајо… ја те нећу оставити на миру, ја бих свисла, ја не знам шта бих радила…“
„Ћут!“ издра се Паја кад му досади.
„Ах, ти си данас још и грубијан, но том се нисам надала. Али познајем ја тебе добро, ти хоћеш тим грубијанством само да се извучеш да ме не водиш. О, вараш се, вараш се, Пајо, ја ћу плакати и плакаћу све дотле док ме не спопадну грчеви, и тада ће те доктор много скупље коштати. Боље је, Пајо, лепим; ја хоћу да видим Новелиа; ја хоћу да гледам ‘Алилуја’. ‘Алилуја’, Пајо, хоћу да гледам ‘Алилуја’…“
„Ћути, Алилуја ти твога!“ издра се опет господин Паја и, како ју је опсовао црквенским језиком, сматрао је за потребно да употреби и црквенску ствар, те се на њена леђа спусти његова рипида.
„Ето ти Алилуја, отпевај сад Амин!“ толико још рече, јер и она ућута.
Да ли ће ићи вечерас у позориште не знам.