Било је синоћ доста касно, у трамвају. Хвала Богу било је струје и нисмо нигде прекидали пут. Седе у ћошку њих двојица и разговарају а ја трећи, правећи се да их не чујем.
„А отишли посланици?“
„Отишли.“
„Чита ли ти, бога ти, о том царинском савезу?“
„Читао сам.“
„Ја то не разумем. Имамо ли ми користи од тога?“
„Па, брате, то је јасно. Све што од сад Бугарска буде провозила кроз Србију на стране тргове биће слободно од царине а све што Србија буде провозила кроз Бугарску на стране тргове биће такође слободно од царине.“
„Опет не разумем, јер не знам које артикле Бугарска превози кроз Србију а које опет артикле Србија кроз Бугарску?“
„И то зар не знаш. Па ето, брате, Бугарска извози преко Србије комите за Маћедонију…“
„А Србија?“
„А Србија извози преко Бугарске своје енергичне ноте, које шаље у Цариград, ма да исте на тамошњој пијаци никакве цене немају. Ето, зато је направљен царински савез.“
Стаде трамвај, ја сиђох и не чух наставак овог разговора.