Има два годишња доба која носе животињске називе. То су лети псећи дани и сад пред Божић прасећи дани.
Где год кога пријатеља или познаника сретнеш, само ти о томе говори: како је нашао добру печеницу, „шацује“ је најмање десет кила итд. Они који су још занесени победом Савчићевом, и ако је то још један од најважнијих и последњих догађаја престоничких, и не говоре више о Савчићу већ о прасцима; трговци са свим напустили бригу о „Закону о радњама“ па говоре само о прасцима; свештеници ни да се сете питања о уређењу свештеничког стања, прасци су сад највећа брига.
Прасци су ових дана тако важно питање београдско, да је прексиноћ прасе било и на дневном реду у општинском одбору. Било је питање да л’ да се прасе ослободи трошарине или не.
Један од одборника, разуме се, предлагао је да се образује једна прасећа комисија тј. не прасећа комисија, него општинска комисија која ће озбиљно проучити то прасеће питање. И мал се тај предлог не усвоји, да се не диже други један одборник те рече, да овде нису у питању прасци које грађанство београдско мисли да купи о Божићу 1906. године већ они које ће купити ове 1905.
„Јер“, додаде тај одборник, „та би се комисија могла састати тек у другој половини јануара, она би из своје средине изабрала стручну комисију којој би ставила у задатак да прибере податке; па би се стручна комисија, рецимо, састала половином фебруара; и израдила би свој реферат тамо до краја јуна, за тим би се септембра састала шира комисија и у децембру идуће године реферисали би нама, одбору“.
Увидоше сви да је тако и навалише да се то питање реши. Прасеће је питање дакле прво питање, од ослобођења Београда од Турака па до данас, које је општински одбор решио без нарочите комисије.
Па како га је решио? Тако, да свако прасе мора платити трошарину.
Као вели општина: дали смо им јефтино дрва на којима ће пећи прасе, не морамо им и прасе дати јефтино.
Е сад замислите, ако се под таквим околностима, поред дрварског картела образује још и прасећи картел.
*
Данас, сутра и прекосутра су ти прасећи дани.
Већ провејава овде и онде снег, колико да нам окити домове за Божић, баре и водоводне цеви се већ мрзну а на Тркалишту грокћу печенице и мераклије их обилазе сваки дан, хватају их за задње ноге, узносе се и „шацују“ их.
„Ја волем брате ладно, па кад му се ухвати онај лој са прста, па га сечеш оштрим ножићем као сир“, вели свештеник отац М. а све му пљушти вода на уста.
„Ја јок, волем мало и реш, па да му се и кости топе“, вели пензионар Сава.
„А ја волем смрзнуто… смрзнуто брате, то је сласт… тако сам од малена научио да једем смрзнуто“, вели контролор господин П.
А циганчићи, они што су били у одбору за приређивање овогодишње забаве циганске омладине; проносе на леђима једно по једно прасе и разносе их по кућама.
*
Сви, сви се брину да добију прасе сад за Божић, па су се оци отаџбине сетили и наше заједничке куће — Србије. Спремили су јој лепо, пред сам Божић угојено прасе — буџет од деведесет милиона.