Ја сам ту скоро објавио да радо дајем савета у брачним и љубавним саветима, да радо мирим завађене супруге и дајем упуства за тих и миран брачни живот. Па сам чак објавио и сат у који ординирам.
Мислите да их није било који су се користили мојом понудом? Још одмах, чим сам то објавио, добио сам писмо од једне младе госпође која ме моли да јој дођем „ради савета по једној врло деликатној ствари“.
Разуме се, отишао сам одмах. Госпођа ми се овако јадала:
„Има већ читава година како сам се удала.“
„Много, одиста много и ви сте то издржали?“
„Издржала сам, да“, охрабри се госпођа, „али ја знам са каквим напорима“.
„Но, могу мислити.“
„Па сам вас звала…“
„Сад већ знам и зашто. Ви сте ради да прославите ту годишњицу брака, па би ме молили да уђем у одбор за прославу.“
„Али не забога…“
„Зашто, ја сам сасвим за то. То су наши стари измислили да прослављају двадесет и пет година брачног живота. То је било знате у добу кад је брак био затворен између четири зида; кад је жена била позвана да гледа само у земљу а муж само у жену и кад се ташта бавила искључиво кувањем ручка и брисањем деце. Данас је већ сасвим друкче; данас жена не само што не гледа у земљу већ гледа свуда око себе а муж свега једном четвртином једног ока гледа жену; ташта не кува више ручак а деца већ иду улицама неубрисана. Данас је доста и годину дана; годину дана брачног живота заслужује одиста прославу, сјајну, величанствену прославу и ако сте ради, госпођо, да вам у том погледу помогнем ја вам се врло радо стављам на расположење…“
„Али не, забога“, прекиде ме госпођа, „није у томе реч. Није ми ни на крај памети да прослављам годишњицу. На против, ја сам вас звала да вам се пожалим“.
„Зар тек сад?“
„Како зар тек сад?“
„Законски рок за жалбу је од дана венчања па за три месеца, а ви сте тај рок пропустили. Ето сте издржали читаву годину.“
„Да, али како сам издржала, то ја само знам. Право кажете, могли би прославити, то је било година дана патње и страдања, али ја то више не могу издржати.“
„Баш не можете? Озбиљно не можете?“
„Не могу, заиста не могу“, и госпођи груну поток суза низ лице.
И ја се већ уозбиљих као доктор кад одмери код болесника четрдесет степени температуре.
„Дакле, ајде, пожалите ми се, реците ми искрено шта вам фали?“
„Мој муж ме и сувише воли.“
„Дакле то вам фали?“
„Па да, забога. Сувише ме воли. Ви не можете замислити како је то несносно. Седи по цео дан код куће и ништа ми не одриче. Шта год пожелим он ми учини, шта год потражим он ми купи; са сваким мојим мишљењем он се слаже…“
„Е, па?“
„Е, па то се више не може издржати.“
„Зашто?“
„Тако, то је монотоно, ужасно монотоно. Ја сам сасвим друкче замишљала брак.“
„А како сте га ви замишљали?“
„Па… тако. Замислите, молим непрестано сунце, па само сунце, сунце и опет сунце. Или на пример кишу, једнако киша, само киша и киша. Јел’те да је то несносно? Да ми је кој пут и да се посвађа самном па да се после измиримо; да ми кој пут и да се не слаже самном па онда да се не слажем и ја са њим…“
„Па онда, рецимо, да се ваша мајка не слаже ни с вама ни с њим.“
„Не, то, али бар ја и он да се кој пут посвађамо.“
„То би желели?“
„Јесте, па после да се помиримо. Ето то бих волела.“
„Молим вас дакле, издржите још кој дан у овоме одиста несрећноме браку а ја ћу већ предузети потребне мере да вам се стање побољша. Постараћу се да се ваш муж још ових дана посвађа са вама.“
„Ох, бићу вам особито благодарна.“
И она ми стиште руку и испрати ме одиста погледом пуним благодарности.
Разуме се, одмах сам потражио мужа и узео сам га убеђивати како би требало у интересу мира у кући, да се посвађа са својом женом.
„Ама како то?“ пита ме муж згрануто.
„Па тако видите. Не ваља се непрестано свађати, то је истина, али не ваља ни једнако лепо и мирно живети. Жени је то несносно; и једно и друго је несносно; жена воле мало промене.“
Најпосле му станем причати о сунцу, сунцу, сунцу, па онда о киши, киши, киши и тако га убедим.
После три дана, добијем од госпође писмо. На коверти је писало „хитно“. Пожурио сам. Дочекала ме је врло весела лица.
„Ах, како сам срећна, господине, како сам вам обавезна.“
„Шта је дакле?“
„Замислите, не говоримо.“
„Ко?“
„Ја и муж.“
„Дакле, посвађали сте се.“
„О, те још како. Изгрдио ме је и ја сам њега, он се чак толико наљутио да је и један тањир треснуо, на патос. Знате ли да слађе ручавам, имам апетит.“
„Тако, то ми је врло мило.“
„Прође још два дана па сретох њега, мужа. И он је задовољан.“
„Како иде?“ питам га.
„Врло добро, баш вам хвала на упуству.“
„А користите ли се мојим упуством.“
„Дабоме да се користим, синоћ сам мојој ташти разбио главу.“
„Охо?“
„Па… како да вам кажем, ја одавно имам пик на њу. Нисам хтео до сад због жене. Али кад моја жена воли мало промене и мало свађе у кући, ја оћу да се користим тиме те да се наплатим ташти за ову годину дана што сам је трпео.“
„Бојим се само, да ви нисте као онај болесник коме лекар препише по једну кашику на сат а он попије целу флашу уједанпут.“
„Па ако. А шта вреди опет непрестано сунце, сунце, сунце или непрестано киша, киша, киша.“
Изгледа да се сад њему то допало а ја већ очекујем нови „хитан“ позив од госпође.