Наш Београд има интересантна имена на кафанама. Ту су најпре, као што је то и у другом свету, имена свих престоница европских: Петроград, Лондон, Атина, Софија, Цариград итд. За тим су ту сви европски владаоци, тако да изгледа као да је у Београду сталан састанак владалачки. Ту су: Српски краљ, руски цар, немачки цар, грчка краљица, Наполеон, Кнез Михајло, црногорски кнез и крај свих осталих још и Чича Кригер. Па ту су онда разна егзотична и оригинална имена: златан коњ, сребрна кугла, шваба и зечеви, црна мачка, моруна, шаран, буле и т. д. И најзад добро, све то ја разумем, али преко свега тога Београд је ваљда једина варош на свету која и синтаксичке знаке употребљава као наслове кафанама. У сред Београда преко пута Саборне Цркве, постоји кафана код „знака питања“.
Замислите само када би сад провинција, као што је то у реду, следовала примеру своје престонице те када би се по разним варошима и варошицама појавиле такве фирме, на пример: кафана код тачке или код запете или што је још најлепше Кафана код удивителног.
Најзад, можда је све то и практично. Ето баш тај оригиналан наслов „код знака питања“ мене је јуче привукао да свратим у ту кафаницу.
*
Е па сад, ово би била читава приповетка кад би ја отпочео са описом саме кафанице. Међу тим ви је сви Београђани знате, знате је већ и с тога што је ту свако попио кафу ко је год ишао коме на пратњу. Ја сам само поменуо ту кафану што сам, ушав случајно, у њој затекао мога старог познаника са којим се нисам видео већ годинама. Био је најпре квалификовани учитељ у Босни, за време српско бугарског рата био је добровољац у нас (тада смо се и упознали) а за тим се сећам да је служио негде у Хрватској, на неком имању. Дотле сам и знао понешто о њему а отад баш ништа.
И ево смо се сад срели код знака питања и стали једно поред другог као знаци питања.
? — ја њему.
? — он мени.
Најзад он увиде да је његово пре да каже о себи, те ми рече да је био у Америци.
„У Америци?“
„Јесте.“
„Па што си се вратио?“
„Тако… тешко је и тамо, теже но овде.“
И онда смо сели, наручили мало вина, он се раскравио и причао ми је и на дугачко и на широко о својим напорима, о путовању, о Америци, о раду тамо итд.
Од свих тих прича, пустићу га нека својим речима овде исприча свој одлазак из Европе у Америку. Ја нећу ни реч додати ни реч одузети:
Кренули смо се из Хвара. Возио нас је један велики и простран брод неког француског друштва. Зацрнила је обала од самих исељеника и бога ми дуго су нас утоваривали. Нисам никог познавао па и ако ми је требало познати се, рекох, имам времена на лађи. Старао сам се само да се што пре утоварим, како бих заузео што боље место на лађи, јер ко зна шта нас на путу чека, какво време и какве непогоде, а толика сила народа ће се укрцати, те ће нас бити и по крову и по поду и већ једва ако нађеш где главу да склониш. За мало па дође ред и на мене те се успнем на кров, сместим под једну клупу моје ствари те хајд по лађи, док је још видно, да нађем кога с ким би се здружио. Лађа већ дигла котве, пустила силан дим и кренула лагано из пристаништа.
На крову се већ сви намештали, сви се познали међу собом, спријатељили се, разговарају и брину заједничку бригу о будућности која их чека у новом свету. Поседале гомилице до гомилице, као оно у рату кад се искупимо око ватре па им један говори а сви слушају, или сви говоре, или једу или пију. Приђе таквој гомили и непознати, они га приме и часом се познаду и опријатеље.
И свуд, свуд, по целом крову чује се један једини језик — српски језик.
„Одакле сте ви?“ питам једну гомилицу.
„Ми смо из Хрватске“, одговарају њих десетина двајстина.
„А ви?“ питам друге.
„Из Босне“, одговарају.
Идем даље по крову па питам трећу гомилу:
„Одакле бесте ви, браћо?“
„Из Македоније.“
Четврта гомила вели да је из Баната.
Помислих да пођем даље, да видим одакле их је све на овом броду, те запитам пету гомилу.
„Ми смо из Далмације.“
Они шести из Херцеговине, седми из Старе Србије. И све се то измешало, све се то збратимило, све се то назвало братом, све говори једним једним језиком — српским језиком.
Лађа измакла већ далеко од обале, већ ће прво вече да падне, море са свим мирно и тихо. Ја их оставих све те да обиђем моје ствари, па како нађох тамо празно место на клупи, седох. Седох сам, сасвим сам. Дошло ми нешто тешко, овде под грлом ми наишло као неко клупче, плаче ми се и не знам зашто. Па кад паде већ мрак а ја пустих срцу на вољу те се и заплаках.
Еј, болан, ето га Српство уједињено, уједињено али — на путу за Америку.
Ту су престале све зађевице, ту Далматинац грли Македонца, ту Хрват грли Херцеговца, нико никоме ништа не пребацује, сви признају да једним језиком говоре, признају тиме што се разумеју, сви траже једно друго, јер осећају да су браћа, ето, то је, то је уједињено српство, уједињено али не на дому своме већ — на путу за Америку.
*
Дотле само по његовом причању! Оно све друго што ми је причао није ме интересовало. Обичне муке, невоље и авантуре једног исељеника. Дигао сам се, изашао, и — сад ми је чисто изгледало оправдано што се ова кафана зове код знака питања.
Знак питања, да знак питања! Све што је наше, све што сањамо, све што мислимо, све што хоћемо, све је то под знаком питања.
Зар нису под знаком питања, све наше патриотске песме, чланци, све наше жеље, тежње, намере, напори, све, све, кад нам треба изаћи из Европе изаћи на ширину океана, поћи на пут у Америку па увидети да смо браћа, загрлити се и ујединити се.