То овако бива: дође Господин Министар у канцеларију, седне и зазвони.
„Кажите господину Михајловићу секретару да дође.“
Г. Михајловић закопча реденгот и дође. Господин Министар тад направи важно лице.
„Господине, ствар коју ћу вам саопштити важнија је но обична поверљива стар. Ово је управо државна тајна и ја бих вас нарочито молио да је као такву сматрате.“
„О молим“, одговара учтиво г. Михајловић.
„Осим мене, ви сте први који ћете знати о тој тајни и ја бих вас молио ником ни речи.“
„Како би забога.“
„Дакле, г. председник Министарства путује сутра ујутру у Беч где ће се састати са представником једне финансијске групе и утврдити услове за зајам. О његовом се путу не сме напоље ништа знати. Изволте дакле шифровати све депеше које се односе на његово путовање.“
„Разумем.“
И г. Михајловић изађе из канцеларије, закопчан поверљивошћу све до грла.
Ради све до подне у канцеларији а на подне оде кући. Седне за ручак са својом женицом, госпођом Даницом и једнако се мешкољи на столици. Издржи поверљиво супу, издржи поверљиво римфлајш али код „цушпајза“ са свим му омекша језик.
Откопча прво дугме на редеготу и почне:
„Овај, Данице, данас ми је Министар поверио једну велику тајну.“
Госпођа Даница засја очима. „Тајна“, замисли реч „тајна“ изговорена пред женом. Испусти заједно с виљушком најслађи залогај цушпајза и примаче столицу ближе мужу.
„Тајну, ју, кажи ми?“
„Ах, жено, то се не говори.“
„Зар мени? мени нећеш да кажеш? Јанко, је ли истина да ти можеш имати неку тајну коју мени нећеш да кажеш.“
„Али, Данице, баш си детињаста. Ово је државна тајна.“
„Не, не. Кад је ти знаш, онда је то твоја тајна. Је ли, је ли?…“ и узе му главу па је поче да милује.
Г. Михајловић откопча и друго дугме на редеготу.
„Дакле?“ узе опет госпођа Даница и наиђоше јој сузе на очи.
Г. Михајловић откопча и треће дугме на редеготу и, сад је већ био потпуно раскопчан.
„Па добро, рећи ћу ти, али… то је државна тајна. Знао само Министар, ја па сад ти… Ником, разумеш ли, ником не смеш да кажеш.“
„Та како би забога рекла.
И господин Михајловић, чисто шапћући каже госпођи Даници у чему је ствар.
После подне, разуме се, мирне савести оде у канцеларију, а госпођи Даници дође у посету госпођа Олга. Разуме се, разговор почиње обично тоалетом, пређе за тим на београдску кронику па најзад на политику. У последње се време и наше госпође врло радо баве политиком. Од како је политика престала бити искључиво професија људи у годинама, те и млађи људи узели учешћа у њој, од то доба се и наше даме више интересују политиком. Дакле и овде се развио разговор о политици.
Госпођа Даница дабоме, није могла да се не похвали да зна једну државну тајну.
„Ју, слатка моја, па зар ћете од мене крити?“
„Али, забога госпођо, то није обична ствар, то је државна тајна.“
„То би ми само у том случају могли напоменути кад бих ја имала намеру да је ма коме кажем. Кажите ми, па ћете се уверити да сте је у гроб сахранили.“
„Ах, не. Само ме то немојте молити.“
„Боже, госпођо, ја да имам какву фамилијарну тајну, или баш и какву личну тајну која би се тицала чак и моје части, па бих је вама поверила. А то је нешто више него државна тајна.“
„Па то је истина.“
Најзад настану заклињања и преклињања и уверавања.
„Па, добро, рећи ћу вам“, попушта госпођа Даница, „али вас молим да то остане потпуна тајна. Ви сте прва која сте то сазнали. То нико не зна. Молим вас по сто пута нек остане код вас“.
„Како забога. Појмим ја то.“
И госпођа Даница повери госпођи Олги.
Госпођа Олга разуме се, опет с тим да то остане тајна која се не сме ником рећи, повери је своме мужу. Муж госпођа Олгин, пошто је затражио од једног свог пријатеља да му се закуне, повери му ту тајну. Тај пријатељ је каже своме брату, а пријатељев брат својој жени и шураку. Шурак то каже своме тасту а таст шураков повери то своме пашеногу. Пашеног то исприча своме зету а његов зет своме ручном деверу. Девер то каже своме брату а брат женином ујаку, женин ујак исприча ту тајну своме синовцу а синовац своме стрицу.
Разуме се сви су се једно другом заклињали да ће ствар чувати као тајну и сви су свој говор свршавали са: „Ово ти поверавам али нико више сем тебе не сме о овом знати!“
Сутра дан, разуме се, осванули су сви јутарњи листови а за тим и дневни са оваким белешкама:
„Као што смо поуздано извештени, јутрос је отпутовао господин Министар Председник у Беч, где га очекује представник једне финансијске групе да утврди споразум за зајам. Какав је сад то опет зајам који се крије од јавности. Молили би владу да нам да мало ближа обавештења о томе!“
*
Г. министар згранут и запрепашћен, звони опет у звонце.
„Нека дође г. Михајловић.“
Господин Михајловић опет закопчава реденгот и улази.
„Шта је ово, господине Михајловићу?“ указује му Министар на белешке по листовима.
„Ја не знам, господине Министре. Не могу просто да разумем од куд су то листови сазнали.“
„А ви нисте ником казали?“
„Никоме!“ одговори одлучно г. Михајловић.
„Оно“, настави г. Министар размишљајући, „ја јесам поверио ствар мојој жени, али она је навикнута на то да ником не говори“.
„Ако је ипак случајно коме казала госпођа министарка?“
„Можда, баш ћу је запитати. Мило ми је само да није до вас кривица.“
„Боже сачувај, господине Министре“, одговара поуздано г. Михајловић и мирно се враћа у своју канцеларију да и даље шифрује државне тајне.