Неопажено и нечујно десила се у нашој престоници једна важна појава која не сме остати необележена у кроници престоничких догађаја.
Ево како сам ја сазнао о самој ствари: Прекјуче на подне мој синчић дође сасвим доцкан на ручак и, разуме се, ја пружих одмах прсте да га шчепам за уши, али се он испрси преда ме. Вели:
„Немој ме тући. Морао сам задоцнити јер сам био на збору?“
„На збору?“ згранух се ја.
„Да“, настави он озбиљно, и убриса руком нос, „имали смо збор“.
„Ко је имао збор брате?“ дрекнух ја.
„Па ми деца.“
„Чија деца?“
„Уопште сва београдска деца.“
„А зашто је био сазван тај збор?“
„Па: радници у Шондиној фабрици бомбона направили штрајк, обуставили су рад, па смо ми одржали збор и изабрали три депутације које ће ићи Шонди и молити га да попусти да би фабрика наставила прављење бомбона. И ја сам у једној депутацији.“
После ове изјаве синовљеве, ја већ нисам ни имао више куражи да ухватим за уши једног изасланика. Уздржао сам се у толико пре што ми на очи наиђоше две крупне сузе радоснице изазване које потресеним родитељским а које родољубивим осећајима.
Замислите само како је то за наше родољубиве осећаје утешна појава; како сад са мирном душом смемо да гледамо у будућност наше миле Отаџбине, ми који целога живота нисмо ништа друго радили до само држали зборове а почели смо већ забринуто изумирати, јер нисмо знали да ли ће наша деца умети да појме праве потребе ове земље, да ли ће умети да наставе наш тако плодоносан рад. И ево доживели смо да видимо то још за живота, и зато мени теку сузе радоснице, и зато ја сматрам ову појаву као врло значајну те је и хоћу да прибележим.
Дакле, пошто сам одустао од тога са истучем мог сина изасланика, да неби на себе навукао нерасположење целога збора те изазвао можда и какву резолуцију којом се збор ограђује од мојих поступака који изазивају гнушење; ја сам похитао да се о детаљима целога збора обавестим.
Збор је одржан на Малом Калимегдану, прекјуче у недељу у 11 сати пре подне. Било је присутно преко 200 деце а још је много њих одбијено од учешћа на збору зато што су дошли са гувернантама.
Најпре је устао један од сазивача збора — све ми се чини да је један од синова Јаше Продановића — и објасни збору опасност у коју ће деца доћи услед штрајка у фабрици бомбона. Рад је обустављен а бомбоне ће поскупити. Трговачки уговор још није закључен, те да би се могле увозити са стране и онда шта ће остати српској деци, но да у својој рођеној отаџбини опет једу оне ратлуке и петлиће које бозаџије праве. Он је зато да се направи демонстрација и да се Шонди полупају сви прозори.
За тим доби други говорник реч — све бих рекао да је то био син Др. Јована Данића. — Он у том питању заузима конзервативније гледиште. Није за демонстрацију али је за резолуцију којом ће се осудити Шондин поступак. На то се диже син Миленка Стефановића општинара и вели: Чак и да је закључен трговински уговор, чак и да се могу доносити бомбоне са стране, њему његов национални понос не би дозволио да једе туђинске бомбоне. „Ако Шонда не попусти, јешћемо и петлиће — узвикнуо је Стефановић — јер то су наша браћа Македонци који их праве и продају!“
На то се диже син Марка Трифковића и у подужем али разложном говору, објасни збору ток преговора наших са Аустријом. Свој је говор завршио овим: „Ми смо, браћо, позвани да једемо наше бомбоне чак и у случају да се уговор повољно закључи!“ Он је мишљења да се изабере једна депутација која би отишла Шонди и објаснила му зборске родољубиве тежње и умолила га да попусти радничким захтевима, како би фабрика што пре отпочела да ради.
Збор једногласно прими предлог да се изабере депутација али се на то диже један Демајо и изјави у име деце Срба — мојсијеваца, да су и они потпуно солидарни са српском децом, па моли да се и њима да места у депутацији.
Збор радосно поздрави ову изјаву и ствар би била одмах решена али се диже син Милана фотографа и предложи збору да се образују две депутације, једна из чисто српске деце која ће у мало одлучнијем облику изнети захтеве Шонди и једна од еврејске деце која би на блажији начин, умолила Шонду.
Предлог би усвојен а затражи реч и Бата син Др. Марка Николића. Он је мишљења да би добро било изабрати и једну депутацију од цинцарске деце, која би на Шонду можда највише могла утицати апелујући на његове патриотске осећаје.
И тај предлог би усвојен и тако су изабране три депутације: српска, еврејска и цинцарска.
У српску депутацију ушли су: Продановић, Трифковић, Данић, Стефановић, Бора Милојевић, Миле Угричић, Б. Николић, Никола В. Вуловић и Немања Димовић.
У еврејску депутацију ушли су: А. Пинто, Д. Демајо, Азријел, син Др. Д. Алкалаја и Ешкинази. (Био је кандидован и један Габај али није усвојена кандидација.)
У цинцарску депутацију ушли су: Нуша, Леко, Антула, Кумануди, Шонда (један даљи рођак фабрикантов) Дадин унук и син Наума Димитријевића, који се одрекао кандидације јер не признаје себе за цинцарина. Такође се одрекао кандидације и Лазаридесов син, који тврди да је чист Грк и да му грчки понос не дозвољава ничега заједничког са цинцарима.
По свршеном збору депутација затражио је понова реч син Милана фотографа и предложио збору да се сви сликају, што је такође једногласно усвојено.
Тако је тај збор лепо завршио свој рад.
Од страних дописника збору је присуствовао само Раул, син Балугџићев.