Јуче око 10 часова пре подне десио се један страховити догађај на Дорћолу. Као муњом пронета прохујала је кроз Београд вест да је извесни љубоморни муж убио своју лепу и младу жену. Како је репортера нашег листа страховито болео зуб, упути мене уредник на лице места и препоручи ми да марљиво прикупим податке и да сваку појединост опишем под нарочитим насловом, што ја ево и чиним:
Кућа у којој се одиграла драма
То је омалена кућа са три прозора са улице. Кућица је од слабог материјала и носи 84 динара кирије. Кућа се да приметити и по томе, што већ од неколико година стоји на прозору листа за издавање, што комшилук тумачи тиме да дотични кираџија не плаћа кирију, па тиме као газда прети.
Соба у којој се десила несрећа
Чим сам разгледао спољашност куће и прибележио све што ми треба ушао сам унутра и то право у собу где се несрећа догодила. По свему се дало познати да се ту одиграо догађај. Испретуране столице, оборена лампа, разбијен штап, једна мушка папуча која се закачила за карлису од завесе, па онда једна варјача, један ватраљ и најзад један дрвени ражањ. Све то лежи у нереду.
Крв нисам могао нигде да опазим. Можда је жртва била малокрвна.
Убица
Кад сам из собе у којој се одиграла драма прешао у другу собу, затекао сам тамо убицу. Он је седео мирно за једним столом, рецкао сланину, умакао је у туцану паприку и јео.
„Шта радите?“ ослових га ја.
„Ето, фруштукујем“, одговори он мирно, „извол’те ако вам је по вољи“.
Мене прође језа, како бих ја сео да фруштукујем са убицом и да из његове крваве руке примим мезе. И ако је сланина била врло добра, сува и месната, ипак се уздржим.
„Дакле молим вас, испричајте ми сами, како се ствар десила?“
„Ама која ствар?“
„Убиство.“
„Чије убиство?“
„Па ваше жене. Зар ви нисте данас у десет сати убили вашу жену?“
„Нисам“, одговори убица хладно и прогута један позамашан залогај сланине, „али сам је добро испребијао да ће ме упамтити“.
„Јесте ли сигурни да је она још жива?“
„Сигуран сам. Па није то први пут да је тучем.“
„Па од куд смо ми онда у вароши горе чули да сте је убили?“
„Кој’ зна. Знате, моја жена има ружан обичај, кад је тучем да се дере: ‘У помоћ, уби ме, уби ме!’ А сад од првог маја задесили се овде у авлији неки Јевреји, који не знају наше обичаје, па чим се она почела да дере, а они се разбегли из куће, па ако они нису разнели“.
„А смем ли знати зашто сте је тукли?“
„Што ће вама то?“ упита ме значајно убица.
„Па ја знате пишем за новине.“
„А, тако“, учини он, „е ако пишете за новине; онда молим вас метите њега у новине“.
„Кога њега?“
Он
Убица прогута још један залогај сланине па настави:
„Он видите, поодавна обилази око моје куће. Прво је ушао да гледа квартир али није ни гледао квартир него моју жену. Међу тим, ако се квартир издаје не издаје се моја жена под кирију. После неки дан, опет дошао да гледа квартир, вели није видео има ли фуруна. После је још неколико пута долазио да гледа квартир ал увек кад ја нисам код куће. А ја никад пре подне нисам код куће. Кад данас, дођох ја изненада, а он узео квартир под кирију, уселио се.“
Где је он?
„Па добро“, наставих ја питања, „а где је он сада?“
„Кад сам ја ушао у собу, он је побегао кроз прозор.“
Ко је крив?
Према исказу убичином, према исказу комшија које сам све редом испитивао и према свима околностима и закључцима до којих сам дошао, крив је за цео догађај сам муж. Кад је већ имао тај обичај да никад пре подне није код куће, онда није требао ни данас доћи. Да он није тако изненадно дошао, све се то неби десило.
Ко је први долетео на место догађаја
Смем тврдити да сам од репортера ја приви долетео на место догађаја. Кад сам ја био тамо још није било ни полиције. У осталом, полиција и нема посла у моменту кад се нешто дешава, она обично долази последња колико да „поведе истрагу“.
Ко је први излетео са места догађаја
Као што се из напред изложеног види, приви је излетео са места догађаја он, и то је излетео кроз прозор.
Према подацима које сам још могао прибрати, излетела је из куће и жена и побегла својој мајци.
Жртва
Под жртвом ја подразумевам њу, јер она је та која је требала да буде убијена. Како кућа њене мајке, којој је она одбегла, није била далеко, те нисам пожалио труда да одем и тамо, само да би ми извештај био што потпунији.
Затекао сам је у белој рекли, седи у авлији, рецка маказицама нокте и певуши: „Ала је леп овај свет, овде поток онде цвет“.
Хтео сам и њу испитивати али она ми на свако питање одговори:
„Није то ништа, то су наше фамилијарне ствари.“
Како ће се драма свршити
Најзад јој поставих и ово питање:
„А шта мислите, како ће се цела та ствар свршити.“
„Како?“ упита ме она, „као и сваки пут до сада. Сад ћу ја да фруштукујем једну ћулбастију, па ћу да се обучем па идем кући да распремим, јер смо велики вашар по оној соби где смо се тукли начинили“.
*
Тако је извесно и и било.