Ја сам већ поодавна пензионар али сам све до сад некако осећао да ми нешто фали те да у свему одговарам своме занимању. Недостајале су ми извесне квалификације, то сам осећао али никако нисам могао да ухватим шта је то што ми недостаје.
Ишао сам, као и сви други пензионари, свако јутро на Велику Пијацу, распитивао се за цене и ако нисам хтео ништа да купим. Ишао сам око девет сати у кафану, наручио кафу, покупио све јутарње новине и метнуо их на столицу пода се, чистио сам прво по пола сата муштиклу, па онда завио цигару, припалио и отпочео да водим оздо број по број новина те га читао од наслова доле до потписа уредника посматрајући преко новина са пакосним уживањем онога грешника који очекује баш те новине. Кад сам то свршио ишао сам те обилазио куће које се зидају, правио сам примедбе, замерао што су цоклови ниски, што су прозори мали и уопште замерао све што ми је пало на памет колико само да ми прође време. После ручка сам спавао а после спавања сам ишао у „Касину“ и кибицовао крај познатога пензионарскога стола, све до пред вече.
И све и сва чинио сам што чине остали пензионари па ипак сам осећао да ми још увек нешто недостаје те да могу бити прави пензионар с квалификацијама.
Једнога дана — кад се ово последњих дана поче да мења време — осетих да ме нешто жига у рамену. Па то као данас жигну мало, сутра дан јаче а прекосутра дан са свим стеже као клештима и ја изнесох једно раме увис. Не могу да мичем руком и не могу да спавам.
Потрчим своме лекару и покажем му своје раме.
Лекар ме пипну, притиште па сасвим озбиљно рече:
„То је рематизам.“
„Тако. Врло ми је мило.“
„Мораћу вам преписати што год за вештачко знојење.“
„То није потребно, то ми је држава већ преписала.“
„Како?“
„Па дала ми је тако малу пензију да од ње нема бољег лека за вештачко знојење, ако хоћу да изађем на крај.“
Лекар међу тим није био расположен да се даље упушта у разговор, извесно осећајући инстиктивно да му визиту нећу платити. Он преписа неки лек а кад га запитах треба ли још кој пут да дођем одговори ми врло кратко:
„Не, није потребно.“
Узех рецепт, купих лек и почех да гутам прашкове. Не помаже, не помаже ништа, бол све већи и већи и узноси раме све више и више у висину.
Најзад ми паде срећна мисао на памет. Ту је први мај кад се прима пензија и када се осам стотина пензионара сврати у чекаонице министарства финансија. Сваки је од њих пензионар и са квалификацијама, сви имају поред осталих одлика и рематизам. И што ће мени онда бољих лекара, кад ћу тамо наћи читав конзилијум и то највећи конзилијум на свету, осам стотина лекара т. ј. осам стотина пензионара од којих свако зна по један лек од рематизма.
Одох дакле, тамо, у реформисану чекаоницу министарства финансија и пођох од једнога до другога да се жалим како ме жига раме.
„Није то ништа“, вели ми један бивши окружни начелник, „то ће тако болети једно петнаест дваест дана док се бол не учврсти а после ће да прође и само кад се време мења опет ће да се јави“.
„Знаш шта ћеш“, вели ми један бивши управник царинарнице, „настружи црне роткве па метни, однеће ти бол као руком“.
„Не роткве, какве роткве“, љути се један казначеј, „рена брате, рена посоли рен!“
„Колико ја знам, господо“, почеће један поручник у пензији који увек пред касом министарства финансија заузима војнички став као да стоји пред генералом, „за рематизам је једини лек гас, гас господо лечи боље него не знам шта“.
„Какав гас“, брецну се један потпуковник који вуче пензију и рематизам још од српско-турског рата, „какав гас брате! Ту су моду донели код нас Руси. Они су и пили гас, па ваљда је то за њих и лек. Нека га они и даље пију и нека се лече, али од рематизма, ако ко хоће да се излечи, треба да превија наструган кромпир“.
„Слушајте ви мене“, рећи ће један саветник без зуба, онај што га виђам свако јутро на Великој Пијаци како јури за туђим женама и пиљи им у очи, „слушајте ви мене. Имате ли ви младу жену?“
„Што се то вас тиче?“
„Молим… пардон… говорим то без икаквих задњих намера али хоћу да вам кажем да бољега лека нема него шпиритус и камфор па ако је жена млада, хоћу рећи здрава, па сваки дан да трља.“
„Није истина“, упаде у реч један бивши порезник, „жена кад је млада жали мужа. То треба ташта да трља па да видиш што је трљање, јер ташта ужива кад се грешни зет почне да превија и јауче. Ја вам кажем, ја не знам бољи лек од рематизма него шпиритус, камфор и ташта“.
„Којешта, тек макар шта вам падне на памет“, упаде у разговор један пргав професор, „шпиритус, камфор и ташта! Чудо нисте казали: Једна ока шпиритуса, девет драма камфора и седамдест ока таште, па сво то троје добро измешати и мазати се сваког сата. Чудо тако нешто нисте измислили. Не помаже то, разумете, све то не помаже. Једини је лек, и то опробан лек, катран, треба се мазати катраном.“
„А не, варате се“, умеша се некакав бивши контролор. „Ја ћу вам казати лек за рематизам; ваља узети сало, разумете ли сало, растрљати га на крпу и посути истуцаним нишадором, па то привијати.“
Најзад, узе ме за руку један од млађих пензионара; оних који се још увек надају да се врате у службу. Вели:
„Одите овамо, ја ћу вам казати лек.“
И одведе ме у страну, па поче поверљиво да ми говори:
„Немојте слушати ове маторе. Они се по дваест тридесет година лече тим лековима које сад вама препоручују, па ми кажите ми ко је од њих излечен. Зар не видите како се сви мрште на Бога чим почне да се мења време. Знате какви су они, само нека је нешто масно а они то одмах шчепају па се мажу. Чули сте: катран, сало… ако их и даље будете питали, они ће вам рећи и фирнајс, терпентин, фикс, само нека је масно. Једни разуме се узму па то поспу сољу, други нишадором, трећи стипсом и то је сва разлика. Међу тим, све то ништа не помаже.“
„Е па добро, шта помаже, ако Бога знате?“
„Ја ћу вам казати. Имате ли ви два добра пријатеља, ал онако два пријатеља који имају добру руку?“
„Да ме истрљају?“
„Боже сачувај. На против ви њих да истрљате.“
„Ја вас не разумем?“
„Па питам вас, имате ли два пријатеља који имају онако добру руку. Ако имате а ви их замолите нек вам потпишу меницу, па идите лепо у Рибарску Бању и ето, то вам је лек.“
„Хвала, хвала пријатељу“, и ја му пријатељски стегох руку јер се и сам сложих с тим да је то најбољи лек.
*
Дакле, пријатељи, избегавајте ме ових дана.