Готово нема године а да ову лепу земљу, ову веселу Србију, не снађе по каква невоља. Једне године филоксера, друге пероноспора, треће суша, четврте град, пете поплава а да и не рачунам у народне невоље и изборе народних посланика, пошто се та невоља сваке године понавља те смо навикли на њу.
И све се то поднесе и свему се нађе лека али невољи која нас је ове године задесила нити ће се наћи лека нити се може поднети.
А знате ли која је то невоља? — Пропевали смо; пропевали смо као никада до сада.
Оно истина, пословица вели: „Благо кући у којој се пева“, те би се зар могло рећи: „Благо народу који пева“, али што је много много је.
Ово је већ поплава; права поплава. Набујала и надошла вода па плави, плави листове и читаоце — предлозима за химну.
⁂
Сретнем пре неки дан ђакона Срету. Збуњен, блед, изнурен и неповерљиво гледа у сваког који прође крај њега, као да му је попадија одбегла.
„Шта вам је оче ђаконе, ви сте пре тако добро изгледали; да нисте боловали?“
„Нисам“, вели ми тихо и загледа ми дубоко у очи, решавајући се да л’ да ми се повери.
Како сам мека срца ја се растужих и да га окуражим пружим му пријатељски руку. Он је срдачно прихвати, стишће је и запита тихо:
„Смем ли вам се поверити?“
„Слободно, оче ђаконе, ја здраво волим те тако фамилијарне ствари.“
„Ово није фамилијарна.“
„Него?“
„Државна ствар.“
„Тако.“
„Да. Ајдемо, ако је по вољи на старо гробље; тамо нас неће нико видети.“
Ја сам често пута тако у двоје ишао на старо гробље, кад сам имао потребу да нас нико не види, али никад нисам у животу ишао са ђаконима. Најзад, нек ме и то у животу снађе, кад сам већ дао реч.
Седосмо на клупу, ђакон се најпре осврну лево и десно, па кад виде да нема никога и он поче да се раскопчава. Пошто раскопча мантију, завуче руку и извади једну хартију.
„Ја сам написао предлог за државну химну која се да певати на осми глас.“
„Тако?“ учиних ја.
„Слушајте!“
И ђакон почне да ми чита. Кад је свршио а он ме погледа право у очи, из којих разуме се није могао ништа да прочита.
„Чујте, сад и да вам отпевам овај предлог“, рече ђакон и поче тихо, нежно да пева свој предлог на осми глас.
Ја му усхићено честитах и хтедох већ да пођем али ме ђакон задржа за капут.
„Чекајте. Будите стрпељиви“, рече тихо ђакон па завуче руку у леви џеп и отуд извуче другу хартију.
„Шта је то?“ згранух се ја.
„Па још један предлог, који се пева на шести глас. Слушајте.“
И ђакон поче опет да чита а затим ми и отпева свој предлог. Кад је свршио он ми се окрете:
„Дакле?“
„Па шта бисте ви сад желели од мене?“
„Е видите, ја бих вас молио да ви сад ова два предлога парализирате?“
„Како да их парализирам?“
„Па тако, да упоредите, па да ми кажете кој је бољи па тај да објавим.“
„Оче… како да вам кажем… оба су добра, објавите оба предлога.“
„Хвала вам!“ рече ђакон и стиште ми пријатељски руку, те кренусмо са гробља.
*
Кад сам отишао кући, рекоше ми да ме је тражио један ватрогасац. Вели, имао би нешто да ми прочита.
Извесно је и он ишприцовао какав предлог за химну.
Добио сам и поштом из Ниша од једног артиљеријског поднаредника једну песму као предлог за химну. У спроводном писму поднаредник вели: „ја видим да је моја Отаџбина у неприлици, па хоћу да јој прискочим у помоћ“.
А прекјуче ујутру, ја седим код куће и читам новине, тек ево ти га један општински извршитељ. Можете мислити како ми се пресекоше ноге. Он уђе у собу, поздрави се и поче да се обзире по соби, разгледајући извесно ствари које би се могле узети у попис. Кад је добро промерио ствари он ми рече:
„Да ли би ми могли прећи у другу собу молим вас? Ја би хтео да сам на само.“
„Зашто молим вас, изволте ви слободно и пред мојом женом да свршавате што имате.“
„А не, такве се ствари свршавају на само.“
„А ја би опет баш волео пред мојом женом јер морам вам рећи да су све ствари на њу пренете те овај…“
„А, не забога“, рећи ће извршитељ са свим љубазно т. ј. у толико љубазно уколико извршитељ то може бити, „ја бих вас молио да пређемо“.
Учиних му по вољи, пређемо у другу собу и тамо он извади једну хартију из џепа. Мислио сам, разуме се, решење какво. Кад оно није — и он написао предлог за химну.
Мало је фалило да загрлим извршитеља од узбуђења и разуме се, рекао сам да ја још у животу нисам читао тако лепе, тако пуне појезије химне, као што је ова извршитељска химна.
⁂
Како да се спасемо ове поплаве?
Остаје, или да се сви замолимо лепо и учтиво и христијански, митрополиту Димитрију да одобри ношење литије или… или и ми сви да почнемо писати химне.
У овом случају мој би предлог за химну гласио:
Боже правде, ти што спасе
Од пропасти до сад нас;
Чуј очајне наше гласе
Па од химна спаси нас!