Била тако три лептирка: плави, бели и жути, или управо нису то ни била три лептирка него три секретара једнога министарства или, ако ћемо још тачније, нису то била ни три секретара него два секретара и један писар, па су служили у једном Министарству а радили у једној соби.
Па како у овој нашој веселој Србији хоће често да затутњи, да загрми и да лине киша, није чудо што су три лептирка зашла од цвета до цвета са оним узвиком: „Лало, лало, бела лало, прими ме да не покиснем“. Идући тако од цвета до цвета, два лептирка т. ј. два секретара нашла су себи склоништа, један међу старијим радикалима а други међу млађим радикалима. Писар међу тим, који је и сам био радикал, није могао никако да се одлучи на коју ће страну. Ако су млађи радикали на влади, он је радикал; ако су старији радикали на влади, он је — ипак радикал.
И тако грешни писар као Бурдаково магаре стало измеђ два пласта па никако да се реши на коју ће страну. Кад се секретари у канцеларији поџавељају око политике а он се учтиво и одобравајуће смеши час на једног а час на другог или загњури главу у акта и прави се да не чује о чему је реч.
Тако дан по дан па наиђе и криза и то она дуга криза код које нико није знао како ће се свршити, па су људи већ почели да сецују као на коњским тркама.
Једног јутра дође секретар, онај што припада старијима, па весело вели ономе другоме, покисломе:
„Дакле, колега, свршено. Састав владе поверен је старијима.“
Писар грешни помисли у себи: „Ха, ето ту је моменат да се изјасним!“ па одмах зину:
„Но, па г. секретару, крајње је време и било. Није ту главна ствар имати само извесна начела, већ је потребно и искуство да би се та начела могла применити.“
Кад после подне, тога истог дана, ево га иде други секретар, весела лица и дигао главу.
„Драги колега“, добацује оном првом секретару који седи на столици као покисао, „дакле, покварила се комбинација са старијима. Остају млађи на влади, само ће други кабинет доћи“.
„Тако?“ учини грешни писар и растеже му се лице као гумаластика.
„Да, то је већ свршена ствар“, вели охоло овај непокисли секретар.
„У осталом“, рећи ће писар, „то је и најправилније решење кризе. Људима није ни дато времена да сврше започете послове а међу тим показали су толико добре воље и савесности у руковођењу државним пословима“.
Тако је прошао први дан кризе у тој канцеларији а сутра дан је свануо други дан. Разуме се, сутра дан је онај први секретар дошао весео и дигнуте главе а други покисао.
„Колега, могу вам, дакле, као поуздано јавити да се млађи нису примили састава кабинета. Синоћ је опет поверен старијима.“
Писар се зграну, али се одмах и прибра.
„У осталом“, окрете се он г. секретару, „ја не знам и ко би могао други у овим тешким приликама да прими владу и изведе земљу из ових заплета. Старији броје у својим редовима опробане државнике који су већ толико услуга учинили овој земљи“.
То је било пре подне, после подне међу тим, онај секретар што је био покисао, осушио се и весело дошао у канцеларију а онај први дошао покисао.
„Свршено је, колега. Млађи“, довикује суви секретар покисломе секретару. „Могу вам рећи и листу ако хоћете“.
„Но, хвала Богу“, дану писар. „Мило ми је што су у овако тешким приликама млађи појмили свој задатак. Јер“, окрете се писар покисломе секретару, „и ви се г. секретару нећете љутити, али старијима недостаје енергије која је земљи у великим приликама неопходна. Док млађи имају и енергије и одлучности“.
Тако се свршио други дан кризе. Разуме се, трећег дана онај секретар што је јуче по подне био покисао, дошао је сув и весео а онај што је јуче по подне био сув и весео дошао сад покисао.
„Колега“, вели још с врата суви секретар покисломе, „ено их старији у двору. Знам већ и листу и могу вам рећи да сам пре по сата разговарао са једним од будућих министара. Дакле, свака друга комбинација је искључена, кроз један сат најдаље имаћемо министарство из старијих“.
„Најзад“, окрете се писар покисломе секретару, „немате права ни да се љутите. Да су млађи били кадри да руководе пословима у овако тешкој и заплетеној ситуацији, они би и остали. Сами су увидели да нису дорасли ситуацији; док старији, верујте мени умеће да реше све ствари мудро и онако како ће то бити за земљу корисно“.
После подне, опет иста игра природе. Покисли секретар дошао сув и весео а суви дошао покисао.
„Сажаљевам колега“, вели суви, „што вам морам јавити за вас непријатну новост. Ваша је јутрошња вест била тачна, старији су били у двору са листом али се у последњем моменту разбила комбинација. Позвани су дефинитивно млађи да саставе владу“.
Грешни писар већ није имао више на расположењу ни речи, ни реченица, ни фраза. Није то шала, већ три дана траје криза а мења се ситуација и пре и после подне.
Али се опет он окуражи:
„Но хвала богу“, рече му писар. „У осталом“, окрете се он покисломе секретару, „рећи ћу вам искрено г. секретару, млађи су већ показали за кратко време владавине више но што су старији за толики низ година. Шта хоће дакле ти старији; молим ви реците ми сами, шта хоће ти старији?“
А четвртог дана ујутру улази онај први секретар весео и саопштава другоме:
„Свршено је; образован је кабинет, потписан указ.“
„Да, чуо сам и ја“, вели до голе душе покисли секретар.
„Боже помози!“ ускликну писар, „да данем душом. Знате ли, г. секретаре“, то вели ономе веселоме, „знате ли да сам све стрепио да се опет не поквари та комбинација. Замислите куд би то одвело ову веселу земљицу да нису у овако критичном тренутку позвани на владу људи и опробани и искусни и способни“.
Ето, тако кликну писар и маши се у џеп те извади из уста своју изјаву за прелазак у партију старијих, пазећи при том добро, да не извуче ону другу спремну изјаву за прелазак у странку млађих.