Ви већ знате да скоро сваки наш орфеум и орфеумчић, нарочито они што дају представе у предграђима Београда и по унутрашњости, имају по једно „чудо од детета“ на које вам се у плакатима обраћа нарочита пажња. То је обично каква „Мала Ангелина“, „Мала Викторина“ или „Мала Зора“, девојче од петнаест шеснаест година, која за време програма својим детињастим гласом отпева какву севдалијску песму а после програма седи са публиком и стидљиво обарајући очи у земљу, пије са свим озбиљно. Ви још у први мах не можете никако да разумете зашто се то дете у програму назива „чудом од детета“ али, кад је једног дана видите на позорници у краткој детињастој сукњици а са трбухом до зуба, ви се тад измирите са називом „чудо од детета“. После такве ситуације, обично то „чудо од детета“ изостане из програма по месец два дана па се опет појави, истина мало флекава, али у краткој детињој сукњици и детињим својим гласићем, пева и даље лепе севдалијске песме.
И ви кад сте прочитали натпис данашњег мог фељтона, извесно сте помислили да ћу ја о том „чуду од детета“ да пишем. Али не, преварили сте се. Има једно чудо од детета у једном београдском излогу које ми се особито допало. И о њему ће овде бити речи.
Ја у опште волем, тако шетајући беспослен, да разгледам фирме и излоге београдске. Пођем озго од Славије па сиђем тако до Калимегдана.
Кажите сами, зар није на пример занимљив излог онога фарбара Динића на Теразијама, у коме један мали Риста Вукановић молује нешто, извесно за какву будућу „Ладину“ изложбу.
Па онда излог готовог одела онога Адање, на ћошку преко пута „Албаније“. Погледајте само, он је међ готово одело метнуо и слике Вере и Надежде Черињицкове, руских концерткиња. Разуме се, са одела није скинуо оне цене и кад погледате, а те цене висе тачно под фотографијама ових уметница, и овако се чита: „Вера Черњицкова 32 динара“, „Надежда Черњицкова 45 динара“.
Па онда излог Најманов у коме је управо то „чудо од детета“. То је неко аутоматско дете које се креће, жмирка, ради и т. д. И то већ неби било тако занимљиво, али то дете и пише. Примакне лепо себи таблицу, сагне главицу, пође писаљком по табли и напише нешто. За тим дигне главу, спусти писаљку и покаже вам таблу, на којој пише каква реклама. И све ово до сад још неби било то, што би овом детету правдало име „чудо од детета“, да оно нема још једну особину, о којој ћу вам баш и причати.
Прекјуче стоје пред тим излогом г. Живорад практикант и г. Јаша бивши привремени поштар. Стоје и разгледају одело, густирају и овако разговарају:
„Шта ти мислиш, даје ли овај на отплату?“ пита г. Живорад.
„Не верујем“, вели г. Јаша тоном човека који већ има искуства у том погледу.
„Мислиш ваљда не би нама дао. Али ако га уверим да чекам само да се састави кабинет па да добијем службу.“
„Ако га можеш уверити.“
„Могао би ми и ти помоћи јер, видиш ствар је у овоме: ја не могу овако издрпан ићи у министарство да тражим службу, дакле треба ми предходно да имам одело; одело међу тим не могу да добијем на отплату док немам службу, дакле, треба предходно да имам службу. Ето, ту ситуацију ваља Најману на некакав начин објаснити. Разумеш ли сад?“
„Разумем“, вели г. Јаша, „али је то много тежа ситуација, и много компликованије питање, но што је питање о српско-енглеским односима. Ипак, ајдемо унутра, ја ћу покушати да представљам човека које је већ у служби и гарантоваћу за тебе“.
И таман да пође у дућан, а оно „чудо од детета“ као да је прислушкивало шта су разговарали, тек примаче себи таблицу, саже главицу, пође писаљком по табли и написа нешто. За тим диже главу, спусти писаљку и показа практикантима таблицу на којој је јасно написано: „Вересије нема“.
Г. Живорад погледа срдито у „чудо од детета“ пљуну љутито и оде пред други излог у коме нема тако неучтиве деце.