Ко би још и данас писао из београдског живота и о београдском животу, данас су патарице, данас се може писати о београдском спавању.
Данас је дан кад пријатељ пријатељу иде на рестлове. Остало је од јуче рестлова од печења, рестлова од вина и то се данас очисти. Немојте ми дакле замерити, што ћу и ја у данашњи мој фељтон скупити разне рестлове. Нити је мени до писања нити вама до читања, признајмо.
⁂
Синоћ у 6 сати срели су се господин Срета и господин Јаков у трамвају.
Г. СРЕТА: Јеси ли обишао колико слава?
Г. ЈАКОВ: Ја седамнаест а имам још две.
Г. СРЕТА: Ја двадесет и четири али… не могу, не могу данас свршити… погледај, бре брате, (и ту извади један списак из џепа)… један, два… три… четири… имам још једанаест.
Г. ЈАКОВ: Много, па кад ћеш стићи?
Г. СРЕТА: Па стигнем, ако не данас а оно сутра… Шта ћеш, брате, то ми је постала као нека врста занимања… од како сам у пензији… идем по славама па… тако ми прође дан. Нађем се с пријатељима, разговорим се и проговорим… И да видиш, није тако тешко, тешко ми је само да савладам овог Светог Николу а с другима… на пример, са Параскевом, часком изађем на крај.
⁂
На слави. Послужили нас већ житом и слатким. У соби дим да те угуши, домаћица љубазна, она што послужује лепа, вино добро, па се тако задржим и заћеретам. Разговарали смо прво са домаћицом о времену, па онда са домаћином о скупоћи дрва, па се онда прешло на разговор о зајму, о смрти Милоша Цветића, о општинским изборима, о некој Перси која је уганула ногу и најзад о Габају и о његовој фамилији, па онда однекуд обрну разговор и на наша саобраћајна средства.
„Видите“, поче г. Паја практикант, „признатих саобраћајних средстава у свакој модерној држави има тројаких и то прво: пешке, друго трамвај, и треће железница.
Ми сви ућутасмо да чујемо што поучно, јер г. Паја увек говори врло поучно.
„Али, видите“, настави г. Паја значајно, „код нас ни једно од тих саобраћајних средстава није уређено“.
„Како није уређено?“ гракнусмо сви.
„Па тако, ако идете железницом не фали нам судар возова. Молим вас, зар нисте приметили да је код нас судар возова на дневном реду. То је знате као нека мода, у другим земљама наиђе као мода дуел, или сензационе парнице или велики штрајкови а код нас увек као мода наиђе или дифтерија или шарлах или судар возова или тако нешто.“
„Јест, тако је, почесмо сви да одобравамо.“
„Е па дакле“, настави г. Паја, „ако идете железницом, онда вам предстоји судар возова; ако идете трамвајем, онда знате, он искочи из шина или се прекине струја, то вам не фали.“
„А пешке?“
„Ни то није код нас уређено. Ако идете пешке, онда вас ударе таљиге или фијакер у леђа и убије вас. Ето, молим вас, шта је било са покојним Милошем Цветићем.“
„Па добро“, додаће газда Арса кафеџија, „па то ви господин Пајо још мало предлажете да летимо, да би све то избегли“.
„А зашто не, молићу“, настави убедљиво г. Паја, „код нас већ има летећих дугова, има летећих зајмова, има летеће порезе, па зашто, молим вас, не би било и летећих грађана. Да, да, то би нам једини спас и био, кад би се установили летећи грађани!“
⁂
Сретох јутрос газда Теофила, који се претпрошле зиме оженио лепом и младом женицом и до сад увек весело славио, а ове године дао оглас у новинама да не може славити.
„Да ти честитам газда Теофило, а зашто, болан, ниси славио ове године, кад ти је све у кући здраво и весело?“
„Не питај ме!“ одговара газда Теофило.
„Али зашто?“ опет ћу ја.
„Па тако, због Николе, омрзо сам и светог Николу.“
„Али, због кога Николе?“
„Па због оног Николе поручника. Нећу више да ми дође у кућу па… а он таман чекао моју славу… а ја онда шта ћу, да истерам Николу истерам и светог Николу из куће.“
⁂
Ух, а данас је шесто и последње вучење Класне Лутрије, данас је и премија у питању. Треба отворити четверо очи гледајући у нумере. И то данас баш, на патарице, кад бих ја волео да затворим четверо очи те да се слатко испавам.