Свршено је и данас се већ сви можемо одмарати. Министри који су дали оставке, па онда фијакери, жандари и новинарски репортери.
Јер то није шала, криза је била озбиљна и дуга. Температура нестрпљења претурила је била 41 степен, фијакерски коњи већ посустали били а новинарски репортери — да је још мало потрајало — морали би штрајковати. Таман се они „обавесте“ и понесу својим редакцијама готове министарске листе а телефон пре њих јавља да је листа нетачна.
Јуче и синоћ, ситуација је била већ са свим тамна. У том моменту, ваљда да би бацила нешто светлости у ситуацију и Народна Скупштина — упалила се.
Замислите како би нас грдна несрећа постигла, да је та величанствена зграда, украс српске престонице изгорела. Ми се не би имали чим више да подичимо пред странцима. При дочеку гостију са стране, морала би изостати из програма она стална и најважнија тачка: „Разгледање вароши“, јер ми не би могли да покажемо најлепшу државну зграду — Народну Скупштину.
Наши посланици остали би као сирочићи на сокаку. Расули би се као тичице кад им растуре гнездо, и једва што би се састајали у парку министарства финансија.
Бадава, изгледа да је ова 1906. година, година великих недаћа и несрећа. Русију гута револуција, у Француској се десила велика куријерска катастрофа, у Италији Везув избрисао неколико места са географске карте; у Америци се порушила и пропала читава једна варош, а у Србији — мал’ се није упалила Народна Скупштина.
И шта би нам остало да се то десило? Ништа друго него одбор госпођа и госпођица у корист зидања нове Народне Скупштине. А тако би и право било, јер кад нису људи кадри да назидају скупштину, жене би то одиста учиниле до сад.
Дотле, док би се та нова скупштинска зграда зидала, наша би Народна Скупштина држала седнице, рецимо, у згради које од основних школа београдских. Ако баш неби сви посланици могли стати у један разред, разделили би се по свима разредима и то по партијама. На пример та и та партија иде у први разред основне школе; та и та партија иде у други разред основне школе, та у трећи а она у четврти разред. То би било дивота и сасвим парламентарно, у толико парламентарније што се сад више и не ради у седницама скупштинским већ више по клубовима.
Посланици би се виђали само између часова у школској авлији и тада би им било слободно играти мете, лоре, јаниџајес и друге невине школске игре на које су они навикнули и у политици.
Тако би се спомогли, док би госпође и госпођице приређивале скупштинске концерте т. ј. концерте у корист зидања зграде за Народну Скупштину.
А када би госпе и госпођице једнога дана изјавиле да су скупиле већ довољну суму за зидање зграде, тада би ми лепо изабрали једну велику комисију којој би ставили у задатак да прође све европске престонице и да прегледа све зграде скупштинске, те да видимо коју би изабрали.
Комисија би обишла парламенте, вратила би се; сваки члан комисије дао би свој глас за другу и другачу зграду, скупљени новац за зидање зграде, таман би стигао за трошкове комисије и — наша народна недаћа и даље би трајала.
Хвала Богу што јуче угасише Народну Скупштину, те нас све ово мимоиђе.