Но хвала Богу, основано је и код нас „Друштво за заштиту животиња“. Од кад ја говорим да ми морамо ићи у стопу за великим културним народима, па, ако је могуће чак и стићи их те поћи „у ногу“ са нама.
Збринули смо бригу о изнемоглим старицама, забринули смо бригу о свима врстама деце т. ј. о напуштеној деци и т. д. срећно смо прескочили, правећи се глуви, радничко питање, и сад је са свим на реду друштво за заштиту животиња.
До душе био би већи одзив и било као онако савршеније, кад би установили „Друштво за заштиту чиновника“ али то нас не би ставило у ред културних народа.
Да би читаоци „Политике“ били дакле тачно обавештени о овоме новоме друштву, ја сам одмах ставио себи у задатак да интервјуишем неколико заинтересованих овим покретом, те да њихово мишљење изнесем.
Интервјуисао сам једног папагаја, једног вола, једно јагње и једног пса. Морам вам изложити њихова мишљења.
Код папагаја
ЈА: Добар дан, желим.
ПАПАГАЈ: Добар дан, лоло!
ЈА: Какав је то отпоздрав?
ПАПАГАЈ: Извините, тако сам научио од госпође; она знате тако поздравља увек господина.
ЈА: Ви сте чули ваљда да је основано „друштво за заштиту животиња“ па сам ја дошао да чујем ваше мишљење.
ПАПАГАЈ: Само још једну реч ланеш ја ћу ти главу разбити.
ЈА: Али, молим…
ПАПАГАЈ: Извините, омакла ми се реч. Знате, то је такође једна фраза коју сваки дан за ручком моја госпођа каже господину, па ја научио и тако, залепила ми се за језик па чим зинем а ја је избацим: дакле шта се ради, угурсузе?
ЈА: (са свим измирен са овим фамилијарним речником папагајевим.) Хтео бих да чујем ваше мишљење о „друштву за заштиту животиња“.
ПАПАГАЈ: Пре свега, то је увреда за мене, ја нисам животиња, ја сам птица а друго…
ЈА: Али све једно, кажите ми ваше мишљење.
ПАПАГАЈ: Е па лепо, казаћу вам. Реците ми само хоће ли и даме бити чланице тога друштва?
ЈА: О, дабоме, оне још пре него ми. Оне су забога и по нежности својих осећаја, што и чини особину њихова пола, позване да буду чланице.
ПАПАГАЈ: Е па лепо, отидите на скупштину тога друштва и немојте слушати шта се говори него гледајте само у шешире госпођа чланица.
ЈА: Зашто то?
ПАПАГАЈ: Па зато што ће оне основати друштво за заштиту животиња а шешири ће бити претрпани најлепшим птичијим главама и крилима. Отидите, видите, уверите се па онда дођите мени и тада ћу вам изнети своје мишљење.
Код вола
ЈА: Извините што вас можда узнемиравам али рад сам да вас интервјуишем.
ВО: О царинском рату?
ЈА: А не! Али, чули сте да се код нас оснива „Друштво за заштиту животиња“?
ВО: Да, читао сам.
ЈА: Па, хтео бих да чујем ваше мишљење о томе друштву?
ВО: А хоћете ли и ви да будете члан тога друштва?
ЈА: Разуме се.
ВО: Онда ми дозволите да ја вас интервјуишем.
ЈА: Молим.
ВО: Једете ли ви радо бифтеке?
ЈА: Особито радо, кад је лепо гарниран.
ВО: А розбратне?
ЈА: Са белим луком.
ВО: А једете ли радо филе?
ЈА: Дабоме.
ВО: А лунгенбратен?
ЈА: Једем.
ВО: Ви мора да волите и ринфлајш?
ЈА: Од куд сте погодили?
ВО: Видим ја одмах моје муштерије.
ЈА: А што вас интересира јеловник који ја волем.
ВО: Ништа, хоћу само да констатујем да ћете ви бити један од најревноснијих чланова друштва за заштиту животиња.
ЈА: А ваше мишљење о томе друштву?
ВО: Идите ви па питајте за мишљење Косту Панђелу, касапина, његово мишљење је много интересантније од мога.
Код јагњета
ЈА: Хтео бих да чујем ваше мишљење о „друштву за заштиту животиња“.
ЈАГЊЕ: (ћути и гледа у земљу).
ЈА: Мени је потребно да чујем и ваше мишљење о „друштву за заштиту животиња“.
ЈАГЊЕ: (још ћути и стидљиво гледа у земљу).
ЈА: Можда нећете да ми кажете?
ЈАГЊЕ: Извините… али ја имам трему. Не могу да говорим, имам трему.
ЈА: А зашто молим вас?
ЈАГЊЕ: Ви ме фиксирате.
ЈА: Фиксирам вас, та нисам вам ни сагледао очи, ви једнако гледате у земљу.
ЈАГЊЕ: Не очи, али ви фиксирате мој реп и све се бојим пружићете руку да ме пипнете око репа.
ЈА: Ах, да. То је истина али ћу вам одмах објаснити ту околност. Ја знате славим Ђурђев-дан.
ЈАГЊЕ: Тако, мило ми је.
ЈА: Дакле, можете ли ми казати ваше мишљење о друштву за заштиту животиња?
ЈАГЊЕ: Све што знам то је да ћу ја и крв своју дати за то друштво.
Код пса
Најзад сам отишао и до пса. Знао сам да се он више бави политичким питањима но друштвеним, али, мислио сам, умеће и овде да одлаје штогод.
„Господине“, рече ми пас, „ја пре свега не верујем да ће то друштво моћи успети што. Ви и данас идете сокаком и хватате нас жицом и како ми изгледа ви то не примењујете само према нама но и према политичким људима…“
„Пардон“, прекидох га, „ја неби рад да говоримо о политици“.
„Па ја и не говорим“, настави пас увређено, „ја и не говорим, ја лајем. Разумете ли ја лајем. А ако овакве политичке прилике и даље устрају пролајаћете и ви, мораћете сви да пролајете јер вам друге помоћи нема“.
*
Нисам хтео даље да га слушам јер сам прозрео намеру да цео интервју наведе на политику.