Е баш је ово дивота што се оволике несреће дешавају у свету. Замислите катастрофа у руднику Куријерском, па пропаст оних под Везувом, па земљотрес и пожар у Сан Франциску. А додајте томе да је код нас већ постало лепо време, да је Калимегдан већ зазеленео, још мало па могу да се приређују концерти за пострадале. Дивота, просто дивота!
Па онда, врло је згодно и то што се десило неколико несрећа, јер се сад може образовати неколико одбора а не као лањске године, пострадали само Калабрези. Бога ми, то је којешта било што су само Калабрези пострадали. Не могу забога све београдске госпође ићи у Калабрезу кад се деси више несрећа и на више места. Сад можемо образовати три одбора: „Куријерски одбор“, па „Везувски одбор“, па „Американски одбор“ за настрадале у Сан Франциску. Па онда замислите три концерта: Куријерски концерат, па Везувски концерат, па онда Американски концерат.
Како ће то лепо бити боже!
Па по одборима и наше ће даме делити се на партије, јер ће се извесно одбор са одбором натецати, свака ће хтети да покаже што већи успех, једне ће другима завидети. И имаћемо тада на корзу Кнез-Михајла улице три партије дама: Куријерке, Везувке и Американке.
Замислите како ће то згодна тема бити на журовима. Сретну се на пример једна Американка и једна Куријерка:
„Јесте ли већ добили Калимегдан?“ пита Американка.
„Да“, одговара Куријерка, „добили смо и Калимегдан и Краљеву гарду. Не можете ни замислити како ћемо интересантан програм направити“.
„Та ваљда неће бити бољи од нашег“, вели поносито Американка.
„Нећете ми зар рећи ваш програм?“
„А, не, то је још тајна“, одговара себично Американка, „али нешто особито, до сад у Београду невиђено. Ево нека вам каже госпођа“.
„Збиља оригиналан програм“, потпомаже је једна Калабрескиња, која ове године није ушла ни у какав одбор.
„Не знам какав ће бити ваш концерат, можда бољи“, наставља Куријерка, „али да ће наш бити бољи од Везувског то сам сигурна. Ја сам сигурна да ће Везувке пући од једа, кад ми објавимо програм“.
Ето, такви ће се разговори водити на журовима овог пролећа.
Па онда, мал те нећемо имати и четврти одбор, јер се десила још једна несрећа на свету за коју ми нисмо знали, па није чак о њој било ни писано по листовима. Замислите: Венеција је поплављена! Венеција, лепа Венеција је поплављена а ми то нисмо ни знали, нити смо симпатичноме Талијанскоме Народу, с којим нас спајају родбинске везе, изјавили саучешће.
Тако је то, кад нисмо знали. Неби ни ја знао да је Венеција поплављена да нисам прекјуче учинио посету госпођици С.
Она је зимус била у нашем лепом приморју па, враћајући се, додирнула је талијанске обале. У Венецији задржала се скоро пола дана и не знате, како је потресла судба бедних Венецијанки.
„Ах, господине, жалост је погледати. Тако лепе куће, тако лепа варош, па поплављена. Људи не могу друкче но на чамцима морају долазити и одлазити од куће. Замислите, и ја сам на чамцу ишла, обишла сам све улице, све где је вода поплавила. Хвала Богу, још се никаква несрећа није десила, али ако море ускоро не тргне, извесно ће попадати све куће и кровови ће сакрити под својим рушевинама хиљаду жртава. Ах, како ме је жао онако лепе вароши, и како ме је жао онако лепог народа.“
„Вас је јако потресла судба тог несретног народа?“ рекох ја.
„Како да не?“ одговори живо госпођица С.
„Па шта мислите учинити, да својим осећањима дате одушка?“
„Шта?“ и изненађено ме погледа госпођица С. „Узећу иницијативу за образовање једног одбора госпођица, који ће одбор приредити на Калимегдану концерат у корист Венецијанских поплављеника. И ви ми морате помоћи“.
„Од уста својих једну кесу конфета и даћу као свој прилог.“
„Хвала вам!“ и госпођица С, потресена стиште ми руку.
*
И тако ћемо овог лета имати четири одбора и четири концерта. Не можете замислити како се радујем томе.