Од јутрос рано већ сам побегао од куће па нисам ни ручао код куће. А ко би и остао кад цела кућа звони. Звоне цело јутро деца у мала слатка звонцад, звони ми жена у оно велико звоно које даје глас као да вечерње оглашује и звони ташта у оно велико, четврто звоно, којим се погреби оглашују. Цела кућа звони.
Побегао сам овамо горе у чаршију да видим милу и љупку поворку наше дечице и наших гувернанта, да видим врбицу.
Ретко ме кој празник тако одушевљава и раздрага као врбица. Замислите прво жандаре, пуно, пуно жандара од којих ни један нема звонце, па онда литија, па гувернанте, гувернанте, пуно гувернанта од којих ни једна такође нема звонце, па онда попови, па деца, хиљаду деце чија звонцад јасно звоне, весело одјекују и кликћу радошћу. И та се поворка лагано креће уз топлу песму која се извија из дечјих груди.
Ах, срећно доба детињства, кад нас је једно малено звонце могло учинити срећним. Данас ме већ ни највеће звоно на свету не би могло више учинити срећним. Кажите право, зар не би волели да се можете макар за тренутак вратити детињим жељама, детињим тежњама и детињим задовољствима.
Замислите само како би то изгледало кад би ми матори сад приредили врбицу? Боже, што би се ту звонило. Ја чисто замишљам каква би та врбица изгледала.
Напред иде влада и звони звони, нешто ситно, сплетено неким нејасним и препуклим звонцетом; за њом државни савет звони звонцетом које одаје глас као оно звоно по манастирима које позива на ручак, па онда генералитет, па виши чиновници па нижи чиновници, адвокати итд. и сваки звони према своме раду и рангу, кој вишим кој нижим гласом, кој већим а кој мањим звоном. А за свима се дале жене и звоне у сва звона.
Лепо би било, али то не може бити. Нећу ни да мешам жеље и пажње нас маторих у данашњи фељтон који сам посветио чисто дечјој радости, којој желим да успут не изгубе звонце, као што се то прошле године десило моме комшији маломе Томи. До душе он је место изгубљеног звонцета донео нешто друго у кућу, због чега су се за тим нове новцате хаљине морале одмах дати на прање, али је увек жалио за изгубљеним звонцетом. А то се све десило само зато што је литија дуго трајала.
Данас су хвала Богу, и литије краће и брже, као што нам је све у животу краће и брже. И као што је и данашњи мој фељтон кратак и на брзу руку написан.