Нисам вам још све испричао о ономе детету што се родило на брзоме возу. И ја сам тек доцније чуо шта је све било с њим, па није право да то само ја знам а да вама не кажем.
Дакле, чим је дете нађено донето је у комесаријат железнички. Ту је састављен протокол којим су утврђена ова факта:
- да дете фактички постоји, да не би после његовој мајци пало на памет да одриче да ово у опште и постоји;
- да је дете женско и
- да дете припада Краљевини Србији, на основу онога познатога правнога принципа да воћка припада оној земљи на којој је изникла.
На основу свију ових факата полицијски комесар састави акт, приложи под прилогом: дете, и упути све то у Општу Државну Болницу.
Општа Државна Болница, прочита акт, проштудира прилог уз акт и, огласи себе ненадлежном. Просто превије акт и на полеђини напише: „У повратку овога акта и прилога уз акт, част је Општој Државној Болници изјавити, да је она ненадлежна за нађену децу“.
И тако комесар поново „прими дете на своје руке“. Шта ће сад и како ће? Окретао је, превртао је с њиме, као Дамјанова љуба с руком Дамјановом и паде му на памет да у Болници Краљице Драге постоји гинеколошко оделење и бабички курс, нико дакле надлежнији да то дете „прихвати“ него та болница. Седне дакле комесар па напише леп и љубазан акт тој болници, приложи дете уз акт, и упути га тамо.
Док је то дете путовало тамо десило се међутим нешто друго.
Комесар таман дануо душом мислећи да је решио питање са дететом а улази један жандар, салутира:
„Господине… нашло се…“
„Шта се нашло?“ пита званично комесар.
„Па…“ вели стидљиво жандар „…нашло се дете“.
„Ама јел оно?“
„Није оно, него друго.“
„Шта?!“ дрекну комесар и поче да баца дивитима и лењирима по канцеларији. „Нећу да чујем, разумете ли, доста ми је ово једно; носите га у Земун, баците га, поклоните га, радите с њим шта хоћете! Шта то значи, сад кад је отворена граница, сад је настао извоз, сад…“
„Али не молим вас“, примећује скромно жандар, „нашло се вама“.
„Ама шта ми се нашло, говори?“
„Па нашло вам се дете. — Госпођа родила.“
Разуме се, комесар сад загрли жандара, појури у свој стан и кога год уз пут сретне загрли, стигне у свој стан и загрли своје дете. И тек што је почео да се топи у својој првој родитељској радости, а стиже акт из болнице „Краљице Драге“ и уз акт разуме се — прилог! И болница „Краљице Драге“ оглашава себе не надлежну.
Комесар се сад на један мах нађе са пуним рукама деце, управо хоћу рећи са пуним рукама посла. Шта ће сад и где ће са дететом? Остало би му једино да га узме под своје али би тиме могао створити рђав преседан па где год се које дете нађе њему да се пошље. Једва се у зло доба сети да постоји код нас „Материнско Удружење“ коме је управо то и задатак да прави збирку деце.
Седне дакле понова, напише акт управи тога удружења, под прилогом: дете и упути га тамо, па се опет врати својој родитељској радости, која је већ тако велика била да му се мал’ није десило да као прилог уз акт пошље своје дете а ово да задржи код себе.
Не прође много, а момак му поново донесе натраг један акт који му упућује материнско удружење заједно са прилогом, изјављујући најпре да је буџет прекорачен те му је немогуће примити под један приложено дете и друго, да то удружење и не прима децу која му се актом упућују јер, на основу акта треба сазвати седницу па, ако седница Управе Материнског Удружења реши већином гласова дете може бити примљено. Само у ванредним случајевима дете може бити примљено и без решења Управиног а то је кад се нађе на улици, т. ј. кад је подбачено па се не зна шта ће се с њим.
Комесар је први разлог са свим лепо појмио, прекорачен буџет па свршена ствар. У осталом и она Гизела што је дете родила учинила је то зато што је прекорачила буџет.
Али други разлог му није ишао у главу. Значи дете не може бити примљено ако се лепо и поштено актом упути и ако се подбаци биће примљено. И њему ништа друго није остало но да он, и то власт подбаци новорођенче. И то ајд, ајд да је то његово дете, него неко белосветско дете које он сад, ни крив ни дужан, ни куснуо ни лизнуо, морао метнути под шињел и кришом да га не спази власт, да остави дете пред вратима Материнског Удружења. Тако је најзад после два дана лутања и после незапамћених мука једнога грешнога представника власти, дете примљено у Материнском Удружењу.
Да није „Општинско дете“ већ написано, ова факта би била довољна за читав роман.