Ономад се у Београду десио један брзи порођај. Ја знам да ви сви под порођајем разумете оно, кад жена роди трећи или четврти месец по венчању. Међу тим ја не мислим на такав порођај; него га називам брзим порођајем зато што се породио брзи воз. Читали сте већ у свима новинама о том чудноватом догађају који се десио прекјуче у суботу.
Ја називам тај догађај чудноватим само зато што се породио брзи воз, јер, да се на пример породио теретни воз, то би ми изгледало са свим природно и логично. Ја мислим да би се тад и чак новинарске белешке о томе догађају свршавале овом реченицом: „Теретни воз бр, 46, олакшао се“.
Но, да би вам било јасно, да не би направио у целој ствари какву забуну, додајем одмах да се то није породио баш сам воз, на пример, локомотива, него сам ја то тако у фигури рекао. У ствари, породила се нека Лиза служавка аустроугарског консула из Трапезунта. И сад настаје питање зашто се та Лиза породила баш на српском земљишту, пред самом ћупријом а није била стрпљива па да то учини на своме аустријском земљишту, с ону страну Саве, где би могла као код своје куће да се породи?
Пре свега ваља уочити ове околности: била је служавка једног конзула, као таква она је посвећена у све дипломатске послове па према томе, морала је знати и о неповољним пограничним односима нашим са Аустро-Угарском, свакојако је она морала знати и то да је сад граница поново отворена али да се за сваки „извоз“ сад тамо врло строго тражи уверење о „пореклу робе“. Но још јој је то требало да даје уверење о „пореклу робе“. Зато је она врло паметно учинила што је ту робу предала Србији а она сама прешла преко.
Но, као год што је она добро учинила, добро је са своје стране учинио и комесар железничке полиције што је овом порођају стао на пут. Т. ј. ја сам се погрешно изразио, он није порођају стао на пут, него је предузео све потребне мере да се у будуће такви случајеви не дешавају више код нас.
Ви знате сви ону причу о некаквом бегу. Лего бег, онако потрбушке на асуру, под крушком, па пуши и надгледа своје чивчије како копају њиву. Таман он у најслађе еглене, а један миш, како је збуњен побегао од мотике којом га је чивчија хтео да убије, потрч овамо, потрч онамо па не нађе друга пута но право преко тура бегова. Бег скочи као опарен, дочепа пиштољ из силава па: „дум!“ за мишем. Сви се окупише око бега и зачудише се том његовом послу, зашто на миша потеже пиштољ.
„Тако!“ вели ми бег, „не дам му да ме пређе преко тура. Ако пустим данас миша, сутра ће прећ маћка, прекосутра кућка па направи се царска ђада преко мога тура“.
Ето та бегова логика важи и за овај случај порођаја и оправдава све строге мере које је комесар железничке полиције предузео. Није ствар у томе што се породило једно дете, него сутра се могу породити два, прекосутра три и тако наша пруга од станице до ћуприје може постати „царска ђада“, те коме год се у беломе свету порађа а он ајд у Београд, као да наше „материнско удружење“ нема већ пуне руке посла и са нашом децом која су бар наш „домаћи производ“, па нам не може бити ни криво.
Па није кубура само у томе што је сад мајка „с ону страну Саве“ а дете „с ову страну Саве“, већ и у томе што дете сад ваља и крстити. Јуче баш била је код мене једна депутација железничких чиновника ради тога.
Прво је узео реч шеф депутације:
„Ви знате, драги Бен-Акиба, да се лањске године породило и Српско Бродарско Друштво, па су чиновници бродарског друштва сматрали за своју хришћанску дужност да се приме кумства и да кумују. Е тако видите, поводом овога порођаја брзог воза, и ми би хтели да се примимо кумства.“
„То је врло лепо од вас али шта ћу вам ја ту, ваљда не мислите да држим свећу?“
„Не, молим вас“, настави шеф депутације, „дошли смо да нам дате један савет. Лањске године чиновници бродарског друштва дали су детету име ‘Шумадија’ по лађи ‘Шумадија’. Па и ми би хтели да дамо детету тако неко железничко име, да му остане као успомена за цео живот. Е па то би хтели да нам ви помогнете у избору имена“.
„Па је л’ дете женско?“
„Јесте.“
„Па, дајте му име ‘Дирекција’.“
„Ах, то никако!“ зграну се цела депутација, а шеф депутације настави:
„Сад се баш у дирекцији спрема указ о неком аванзовању и размештању, па шта знамо да то дирекција не узме за увреду.“
„Е па не знам ни сам, то је врло тешко“, и ја стадох да гризем бркове и да се домишљам.
„Да, врло је тешко, зато смо баш и дошли к вама да нам помогнете.“
„Друга је ствар“, наставих ја, „код бродарског друштва тамо лађе носе згодна имена ‘Шумадија’, ‘Морава’ и т. д. али код вас возови носе бројеве. Ви не можете детету дати име нумера 43 могли би знате и то али ако се овакви случајеви порођаја буду чешће јављали, па онда просто нумерисати децу: ‘дете број 43’, ‘дете број 44’ и већ тако даље“.
„Како би било да се детету да име локомотива?“ рећи ће један члан депутације.
„А, не“, додаде брзо шеф депутације, „девојка је, па би јој то могло доцније у животу сметати при удаји“.
„Не напротив“, тврди предлагач, „то би јој помогло, — јер ко је тај од железничких чиновника који не би узео локомотиву за жену“.
„Па добро“, узех ја реч да пресечем препирку, „имате ли ви још какав згодан железнички термин женског рода?“
„Имамо“, вели онај трећи члан депутације, „на пример кочница“.
„То би било још и згодно име“, велим ја, „али не за девојку, већ доцније кад постане ташта. Јер термин кочница тачно одговара мисији сваке таште у браку. Зато је боље што друго“.
Сви се замислимо и забринусмо.
„Видите, ја вам ни сам не умем да помогнем, јер то је врло рђава пракса родити тако ма где. Ко ту може да измисли име. Па онда, замислите само последице тога; сутра може неко родити на фијакеру или на велосипеду и како ћу ја онда ту измишљати имена. Него знате шта, ако имате какву страну реч из железничке терминологије, страна реч ма шта да значи импоноваће. Ја знам у јагодинском округу једно девојче коме је име: ‘Фотеља’. Кум био у Београду у војсци, па био посилни и тек што се вратио треба да кумује. Њему се учини да ће пред сељацима више импоновати и показати се учен ако да какво страно име. Као посилни чуо је реч ‘фотеља’ па му се допала и сад грешна девојка носи то име. Тако сам чуо да и у нишком округу има један дечко који се зове ‘Шпорет Стојковић’. И томе је морао какав посилни дати ‘фино’ страно име. И то вам је једини излаз, верујте, то вам је једини излаз.“
„Па да јој дамо име ‘Рампа’“, ускликну шеф депутације.
„Са свим, е то је добро!’ пристадосмо сви.
И тако ће дете добити име: Рампа. Госпођица Рампа. Јавићу вам кад се буде крштење обавило.