Пре неки дан био сам просто изненађен једном новом установом код нас. Нисам знао да ли да је припишем у заслугу нашој општини, или санитету или — материнском удружењу.
Рећи ћу вам одмах и шта је у ствари. Шетам ја тако предвече корзом Кнеза-Михајлове улице и видим једну лепу, младу госпу, ону знате што сам пре неки дан у једном фељтону уздануо за њом. Иде грациозно, у колико се по београдској калдрми може грациозно ићи. За њом се натурио један потпоручник и час је прође а час застане па је пропусти да она крај њега прође. У његовим брковима, а ла Виљем видите пуно мушке одлучности, сабљу је пустио намерно па се час преплиће а час расплиће са њоме. Разуме се да нисам ока могао одвојити од сцене.
Али у том деси се оно што ме је изненадило. Са стране и кришом довуче се један човек са мотком и жицом на мотки и завуче је публици измеђ ногу, и трже.
Ја престрављен погледах.
„Није га уловио!“ кликнух у себи и ако се ја у ствари томе не би требао да радујем у моменту кад у мени букти љубомора.
Онај човек са жицом настави и даље свој посао и мало мало па тек би потурио ону жицу измеђ ногу шетача, не би ли ухватио кога код којега је опазио ваљда намеру да заљуља какву „кућу склону паду“.
Сретнем се с једним мојим пријатељем и похвалим му ову установу.
„Збиља, не знам само коме да припишем то у заслугу“, рекох, „јер најзад крајње је време и било хватати на жицу те људе који тако олако насрћу на туђе домове“.
„Е, мој драг“, рече ми пријатељ, „вараш се, није то то што ти мислиш. То су шинтери који хватају псе. Зар не видиш да је већ пролеће?“
„Ех, дабоме, као да је нисам видео. Па кад хватају псе, што ће на корзу Кнез Михајлове улице и што ће да турају жице људима међ ноге.“
„Е тако“, вели пријатељ, „што нема никога да им нареди, што нема никога да им каже да то не сме бити“.
И одиста, ја сам оно смео с ума да је пролеће већ ту и да су шинтери по београдским улицама наше прве ласте. Сви знаци говоре да је ту пролеће. Љубичице су већ изникле у излогу Тоше Мраовића; практиканти су већ заложили зимске капуте; подрумски прозори на свима кућама већ су отворени да се подруми „излуфтирају“ од просутог киселог купуса; машамоде су већ напуниле своје излоге летњим шеширима и да није оних шикана у пограничном саобраћају измеђ нас и Аустро-угарске, већ би увелико по ћошковима свирали верглови.
И зар сам мало пута, од како су грунули ови лепи дани, срео шинтерска кола. Ето пре неки дан, седим пред једном кафаном; шинтер ушао унутра као човек да попије коју а кола му стоје у крај улице. У колима један мали пинчика и један мршави а повелики птичар. Пинчика радознало гледа кроз решетке у публику која пролази а птичар седи видиш „не мили му се овај свет“.
„Хоћемо ли се дуго овако возити, чико?“ пита пинчика.
Птичар га погледа презриво, као што би сваки озбиљан човек погледао лакомишљеника, па окрете главу на другу страну. Али пинчика пређе на ону страну и навали опет питањима на птичара, док најзад и овај попусти те се упустише у разговор.
Ево тог дијалога који се измеђ њих водио:
ПИНЧИКА: Тако се осећам неугодно, ја сам у ово доба научио да фруштукујем.
ПТИЧАР: Глете, молим вас. А где си ти то научио?
ПИНЧИКА: Па како где, код моје газдарице. Ја сам сигуран да је она сад у очајању, сутра ће већ изаћи и оглас у новинама којим ме тражи. Ја бих све до сад спавао на канабету, па онда би ме газдарица пробудила и пољубила, па бих онда добио млеко, или какво парче шунке или…
ПТИЧАР: (Задржавајући воду која му је пошла на уста.) Доста, доста, не брбљај! Па добро, а што су те ухватили?
ПИНЧИКА: Не знам, шетао сам са мојом газдарицом Кнез- Михајловом улицом, па уједанпут изгубио сам се од ње, па онда заплео сам се измеђ ногу једне даме…
ПТИЧАР: Лоло једна!
ПИНЧИКА: Па онда, она ме удари амрелом и док сам ја бегао а неко ми натаче жицу на врат и стрпа ме у ова кола. Ето, то је све.
ПТИЧАР: Тако ти и треба.
ПИНЧИКА: А ви, чико, зашто су вас ухватили?
ПТИЧАР: Мене? Ни зашто. Лајао сам, просто лајао сам, ништа више. Ако у овој земљи није слободно лајати, то је друга ствар, то су нам требали објавити. И да сам бар лајао на владу или на скупштину или тако што, па ајде де. Него онако, лајао сам у ветар. И зашто баш на мени да се скрхају кола; зар сам ја једини у овој земљи који лаје онако у ветар. Лаје се и усмено, лаје се и написмено па ветар носи. И сви, сви имају права да лају и ја, коме је то и занат, ја немам. Али, тако је то, неправда, на сваком кораку неправда!
И две крупне сузе скотрљаше се низ лице мршавоме птичару а пинчика, мека срца, диже се на задње ноге и полиза му сузе.
У том већ и шинтер изађе из кафане и потера даље кола.