Као што знате и код нас се већ увелико ради на томе да се мртваци спаљују. Држе се предавања, агитује се и већ има и присталица. Била је изложена и једна фуруна за спаљивање на којој се густирало свакоме тако, да ко је год видео ту фуруну добио је вољу да што пре умре само да би могао бити спаљен.
Долазио је и к мени један наш доктор и био је здраво љубазан. О Боже, меркао ме је, загледао ме је са сваке стране, као да би хтео рећи: „Ала ће ово добро печење да буде!“ и ја сам само очекивао да ме пипне као што се јагањци пипкају пред Ускрс. Затим ме је стао убеђивати како би ја требало да пристанем да се испечем после смрти и доказивао ми како је то најслађа смрт на свету, бити спаљен после смрти.
„Ја немам ништа против, докторе“, рекох му, „али, ево, видите ја сам печен још за живота…“
„Ништа зато, ништа зато…“
Најзад сам пристао, пошто ме је уверио да ће се мој прашак чувати.
У осталом, зашто и не бих пристао. Каква је кобајаги разлика измеђ тога хоће ли ме мртвог стрпати у рупу или у фуруну. То ми личи на ону анегдоту о белом човеку којега су ухватили црнци људождери и хоће да га поједу. Али како је тај бели човек врло знаменит светски путник и научник, то су црнци сматрали за потребно да буду према њему пажљиви, учтиви и предусретљиви, па кад су га свукли и хтели да га закољу а они га најучтивије питају да им сам изјави: жели ли да га поједу у сосу или обично печеног? То је била лепа пажња од стране дивљака и врло је тронула књижевника.
Ето тако мени изгледа то питање, шта ће бити самном после смрти. Јер у ствари ништа се неће изменити, пратња ће бити онаква иста као и до сада, певачка друштва ће певати исте песме, попови ће добијати исту таксу, говорници ће говорити посмртно слово исто тако… т. ј. не, ту ће већ морати да се учине извесне измене. Јер, н. пр. она стереотипна фраза у свима посмртним говорима: „Станите пред овом тужном раком!“… морала би се изменити и гласити: „Станите, пред овом усијаном фуруном!“ Па онда она посмртна фраза: „а његово тело предадосмо матери земљи“, гласило би: „а његово тело стрпасмо у мајку фуруну“. Морале би се учинити и неке измене и у оцењивању мртваца јер н. пр. она фраза: „из земље си произашао у земљу идеш“ не би се могла просто преобрнути па гласити: „из фуруне си изашао у фуруну идеш“ него би се морало то некако појетски рећи н. пр.: „прах си био у прах ћеш и отићи“. И та би фраза била тачна, јер би из фуруне био збиља извађен прашак.
Боже мој, како би то лепо било. Замислите, изваде из фуруне прашак и предаду ојађеној фамилији. Враћа се нпр. удовица са погреба и носи фишек. Питају је људи:
„Шта вам је то?“
А она тужно одговара:
„То је мој муж у прашку.“
После, разуме се, она се преуда и опет остане ојађена и опет је сретнете с једним фишеком и питате је: шта је то?
А она вам одговори:
„То је мој други муж у прашку.“
Ја не могу само још нешто да разумем а то је: да ли би ти прашкови били згодни и за какву употребу; да ли би на пример били лековити. Јер ако би то било ја већ унапред знам шта би од чијег прашка могло бити и на шта би се могао употребити.
На пример, прашак од госпође С. Т. — ах, то је она лепа, бела госпођа на корзу у Кнез Михајловој улици, поред које не могу да прођем а да не уздахнем — дакле прашак од ње био би извесно најфинији пудер од којега се добија меко, фино и глатко лице и свежа кожа.
Прашак од г-ђе Р. — то је она удовица што се увек свађа са својим кираџијама — од ње би био диван прашак за зубе, оштар и чврст, те би часком ишчистио зубе.
Прашак од господина К. П. био би одличан за посипање деце кад се оједу.
Прашак од госпођице С. Р. С. — не дај Боже само да она умре — али то би био извесно онај прашак што се поспе човеку за врат па га спопадне ужасан свраб. То је онај познати прашак што је једном и у нашој Народној Скупштини употребљаван.
Прашак од моје жене, или све једно од ваше жене или најпосле од свачије жене, био би извесно прашак за кијање.
Али нека је све ово довде само претпоставка, једно знам сигурно а то је да би прашак од моје пунице био одличан прашак за буве. Употребом његовом не само да би буве цркавале но би се просто иселиле из куће.