Код нас има пуно историјских датума али овај горњи датум није. Ето преврните историју од почетка до краја па ћете видети да се 29. фебруара није ама баш ништа десило. У осталом и да се десило довело би нас само у неприлику јер то је онај дан из преступне године који се сваке четири године појављује у календару, па шта би радили са са светковањем таквог „историјског чина“. Ко би жив дочекао да држи светковину сваке четврте године кад ми тако волимо да светкујемо да нам је чисто криво што државни празници немају и своју преславу.
Па ипак ми паде на памет да вам испричам један не баш тако историјски догађај који се догодио на дан 29. фебруара.
Био је код нас некакав професор Поплишан а у то доба — пре двадесет година — наставни програм је био врло једноставан а вино и ракија били врло јефтини. И онда никакво чудо што се професор Поплишан толико исто бацио на ракију колико и на наставу. Волео је да пијуцне и на подне, волео је да пијуцне и увече али што је ипак лепо од њега, није волео сам, волео је увек у друштву. Где год је било друштва био је и професор а кад су славе — славе је здраво волео — он се усели у кућу као Сремчев „Неко“ па га тек тако пред зору изнесу из куће.
Тако данас на једну славу, сутра на другу док није постао сасвим онако славска реквизита. Свећа, кољиво, колач, девојка што послужује и професор Поплишан. Па то је тако ишло, ишло годинама, док професор није задужио цео свет и док се сви не побунише. Побунише се његове колеге, побунише се пријатељи, побуни се све што крсно име слави и донесе резолуцију: да се натера професор Поплишан да и он прими славу, па као човек лепо да се одужи људима.
И лепо убедише професора да то мора бити, да је то ред, да је најзад слава један врло леп обичај који се самом професору несумњиво допао; да је најзад и он као брат Чех — покојник је био Чех по занимању тј. професор по занимању а Чех по пореклу — да је дакле као брат Чех и као брат Словенин и позван да „одржава везу“ између два братска народа.
Тако најзад грешни професор увиде и сам да ће морати прими славу, али се зграну пред помишљу шта ће то све њега коштати кад му се насаде у кућу сви они код којих се задужио. Рачуна, рачуна, аја, не иде. Јесте, леп је обичај, јесте треба „одржавати везе“ измеђ два братска народа, али скупо, многима се задужио, па ће се сви сад скрхати у његову кућу на послужање и одужење.
Мисли професор, мисли и све на једно смисли. Смисли он да подвали браћи Србима. Истина потребно је да се са братским народом одржавају искрене везе али, коме ће онда подвалити ако нећеш своме рођеноме.
Смисли он да узме за славу неког св. Каспара који пада 29. фебруара, а 29. фебруар пада сваке четири године па дивота.
Како смисли тако и уради и објави свима да је узео за славу св. Каспара, који пада 29. фебруара. Потрче сви својим кућама, загледају календаре и виде да те године нема 29. фебруара а да га неће бити ни две године за тим и већ виде колико је сати али не говоре ништа професору, као, човек је „странац“ па да га не вређају.
А измиче полако јануар, па измиче фебруар; професор Поплишан миран, задовољан и спокојан и иде свакоме на славу и набија огњишта и позива сваког да му дође кад буде његова слава и сви му обећавају.
Прође и 28. фебруар па освану 1. март кад а у кућу професорову прво улегоше цигани и ударише у један марш, па онда ето ти његових колега, па сви други, свет, свет, свет, скра се цела варош.
Професор се дочепао за косу и пита их: Шта је, зашто сте дошли?
„Па на славу“, одговарају му.
„Ама, па моја је слава 29. фебруара.“
„Па јесте, ал ми нисмо ни дошли на славу, него на патарице.“
„Како на патарице?“
„Тако на патарице!“
И сад наста једно весеље на рачун професоров, весеље незапамћено, које је све дотле трајало док професор није увидио да није ни требао ни покушавати да подвали браћи Србима.
За тим је сваке године тако ишло, све док није професор Поплишан тражио просто премештај из вароши и то само због своје патарице.
*
Ово је цела целцата истина. Професор је сад покојник али га се многи сећају.
Паде ми на памет ова ситница зато што ни ове године нема 29. фебруара па да се не би њиме бранио.