Ја сам забележио кад оно оборише последњи ћепенак у Београду и са њим сахранише читаву једну прошлост. Ових дана збрисаше нам још једну традицију, уништише ону класичну чекаоницу у министарству финансија, где су се некад збирали пензионери очекујући да се отворе растова дебела врата благајникова.
Шта ћете, пред временом се мора уступати. Наишли нови људи, нове идеје, хоће нека „уређења“, хоће неке реформе и те реформе ето збрисаше и ону чекаоницу па као оно кад деца разбију ластавичије гнездо те се тичићи разлете које где, тако их ено сиротих пензионера, сад у ово зло доба године, расули се по парку министарства финансија.
У осталом та чекаоница и није у последње време била оно што је некада. Некада, док је било аконта, то је била и касина и читаоница и берза свих пензионера. Било их је, који су за дотични месец већ изузели све што су могли изузети за дотични месец, али су по навици долазили и седели ту по цело пре подне. У Министарству Финансија кува се добра кава, па онда ту се збирају сви „зрели“ и „озбиљни“ људи како пензионери себе зову и онда се воде најозбиљнији разговори: о политици, о кабинету и праве све могуће комбинације.
Од јутра до мрака ту су седели по клупама стари ислужени чиновници са признаницама у рукама и љубазно се јављали сваком чиновнику који би имао посла са благајником а за онога што стоји крај благајникових врата, свако је имао по какву љубазну реч.
Ви знате, кад уђете у купатило како неможете да разликујете ко је тамо министар а ко практикант; ко сараф а ко официр. Сви су једнаки.
Тако је од прилике изгледала некада та чекаоница. Уђете, а по клупама седе мирни, скромни пензионери, не разликују се један од другога до каквом ситницом: један има на пример велики трбух, други зимски капут од официрског шињела; трећи је ћелав а четврти се уфитиљио те само чека кој дан па да га задену у мртвачки сандук. Иначе се не распознају, као у купатилу.
И кад питате кога да вас обавести а он пружи руку на оног у ћошку, па вели:
„Видите оног, то је тај и тај бивши окружни начелник; позната сила, онај знате што је везивао људе за дуд па туко.“
Погледате, а „позната сила“ суво изнемогло кашљуца и љубазно се смешка на момка благајниковог неби ли први дошао на ред.
„А видите ли оног тамо?“
„Јел’ оног у официрском шињелу?“
„О, то је господине такође сила човек, некада је дрхтало од њега пет округа.“
Сиромах, а да бар сад хоће да задршће од њега онај момак, или бар да хоће да задршће благајник. Аја, нико више не ферма „силу човека“ па чак ни толико да се прогура да дође бар приви на ред.
„А онај трећи, што онако шапће кад говори и са сваким се љубазно рукује.“
„Е, тај је некада гласно говорио да му се глас орио на све стране. А руку није тада лако пружао свакоме. Био је опозиционар, један од најљућих опозиционара од чије су речи кабинети падали пред чијом се речи дворска гвоздена врата отварала.“
А гле сиромах како сад шапће и како се сад од његове речи неће ни благајникова врата да отворе.
И ето тако сви редом. Сви сад изгледају једнаки, сви мирни, тихи, добри, насмешени љубазни а у свакоме од њих почива као у гробу по једна „сила од човека“.
Таква је та чекаоница изгледала пре десетину и двадесетак година али је она сваке године све више мењала свој тип. Како која година а по један старац пензионар мање а по један младић пензионар више. И сад већ кад уђете тамо а ви можете видети једва пет шест стараца а оно све друго што нема ни четрдесет година живота а камо ли четрдесет година службе.
Шта ћете, времена се мењају па и пензионари са њима. А Министарство Финансија је ваљда зато и решило да уништи ону класичну чекаоницу. Док су били старци пензионари и могло се водити рачуна о њима а ови младићи могу и по парку шетати. Зашто неби шетали по парку кад им то тако добро чини здрављу?