Није то ваљда први пут да чујете горњу фразу. Често се она употребљава у нашим литерарним студијама или рефератима. Читали сте ваљда где кад: „тај и тај писац продро је на страну литерарну пијацу“ или: „На нашој књижевној пијаци ове се године ни један писац није толико истакао да би и т. д.“
И да видите, није то баш тако рђаво нађена фраза има у тој фигури, кад би се она замислила примењена и нечега врло сличног са фактима.
Замислите молим вас једну пространу пијацу и ви пођете да пазарите. Све тезга до тезге, за тезгама књижевни пиљари, надвикују се и сваки хвали свој еспап.
„Молим, изволте, лепих фришких епиграма, два динара пишла.“
Ви приђете, узмете једну пишлу погледате и баците је натраг.
„Нећу, прозукли су“, па идете даље а онај вас са друге тезге мами:
„Извол’те, подлистак, гледајте само, гледајте како је добро парче.“
„Не треба ми.“
„Ама, немојте тако, узмите у руку само, пипните само.“
Ви идете даље а мами вас онај са треће тезге.
„Изволте, господине, шала и сатира, ванредно духовитих шала и сатира. Пробајте само, изволте слободно загристи у једну анегдоту.“
„Хвала, нећу, не могу на што срце.“
„Ал немојте тако, пробајте, пробајте молим вас.“
Најзад, натера вас и ви пробате.
„Ух, па ово је старо, како можете продавати бајат еспап, зар не видите да је та шала већ прокисла.“
И пођете даље а зове вас један под широким амрелом који је по тезги врло укусно наместио лирске песме.
„Изволте, изволте… ванредно лепе и нежне лирске песме. Видите како их чувам да их ни сунце не опали а ноћу их увек чувам у апарату на леду да бих им сачувао температуру. И јефтине су, ове су године врло јефтине јер их има много; било је доста кише знате.“
Ви пођете даље а за вама се дере један:
„Ајде добрих честитака за имен дане, рођен дане, за венчања, изјаве сажалења — све у стиховима. Узео сам их на лицитацији па сам у могућности да их продајем буд зашто.“
Пођете даље и станете пред једном кућицом у којој се налази посредник. Као и код сваког другог посла и код књижевности има цубрингера. У излогу тога посредничког павиљона пуно малих листића и на свакоме исписана по нека понуда и тражња.
Ево шта би се могло писати на тим листићима:
„Тражи се издавач за једну приповетку, романтичну, врло поучну, могу је читати и младе девојке. Највише два штампана табака. Услови врло повољни“.
„Један приповедач рад би да има сутра 20 динара аконто, за једну приповетку коју ће ускоро написати“.
„Једна лирска песма продаје се из слободне руке“.
„Један роман, у коме има четири убиства, у коме на тајанствен начин нестаје једно дете; у коме свака глава носи страшан и сензационалан наслов, продаје се због напуштања књижевне радње, под врло повољним условима“.
„Један роман, са теретом на првом месту (изузето аконто) продаје се. Може се видети свакога дана“.
„Једна подужа прича, коју би издавач могао назвати и романом, продаје се на отплату“.
Ето, таква би изгледала књижевна пијаца. Разуме се ту би било и све друго што бива на пијаци. Било би и „јексик-мере“, кад на пример приповедач прода три главе под целом причом а свршетак не даје; било би општинских комисија које би бацале „недозрело воће“, па било би и прекупаца, који излазе на друм па пресрећу продавце те им откупљују еспап. Ти прекупци били би наши издавачи, ах, они су већ навикли да се понашају према писцима као они што на друму пресрећу трговце.