Ових дана, све док не загазимо у другу половину фебруара Београд је живљи но обично. Од јутра до мрака јуре улицама дугачки њихови фијакери а у њима искићени људи и искићени коњи. Па онда, на подне пред остографским радњама гомила таквих искићених кола; у цвећарским излозима пуно лепих букета са белим и руменим манџетнама, а кроз улицу видиш музиканте, вуку се од куће до кафане са виолинама под мишком и за њима она два дечка стењу од терета контра-баса.
И што кој дан више замичемо у фебруар, тих искићених кола, коња и људи све је више и више тако да ми који морамо ићи пешке, прелазимо трчећи свако раскршће.
Покладе су скоро, па свет жури, жури да се ожени и уда. Најзад, нека му је срећно, нити му ја што замерам, али ме је од увек занимала код младожења једна ноћ а то је она последња ноћ пред венчање. Кад се већ сви растуре, кад се пође спавати, јер сутра треба раније устати, кад остане она сама у својој соби а он сам у својој, кад се покрију јорганима преко главе и стану размишљати о сутрашњем дану који ће их пред олтар одвести.
Ја ћу овде и изнети, али од прилике, шта она а шта он у том моменту мисле.
⁂
Она: Ох, боже, још смо ова ноћ, па већ сутра ја сам његова и он је мој. Сутра ме већ неће бити срамота да му пред светом дам руку; сутра ћу већ носити његово име.
Жао ми је мамице; посећиваћу је сваки дан и она мене. Па онда, отац, он је сирома цео дан у послу, како ћу њега виђати? Али зато он, он ће непрестано бити уз мене. Заједно ћемо ручати, заједно вечерати, једнако заједно. Мораћу га натерати да узме једно месец дана одсуство. Ја не знам како ћу издржати то време док је он у канцеларији. Или ако не може да добије одсуство, а он нека тражи од шефа дозволу да може и мене водити у канцеларију.
Ух, тек десет сати. Читава година до сутра. А бар да ми је да могу заспати него се преврћем по кревету као мученица.
Како ли ћу, Боже, изгледати као млада. Тетка каже да ми врло лепо стоји хаљина. Да л’ ћу му се допасти као млада?
Нисам питала девера којим ће улицама терати кола. Тако бих волела да прођемо и Врачаром.
Десет и четврт. Бога ми ћу бацити овај сат или не, навићу га напред; за читав сат напред, па да се ујутру раније пробудимо.
Боже, да ли ће ми бити необично кад ме почну звати „госпођом“. „Госпођа“, „госпођа“, чисто ме нека туга подилази од тог имена.
Ја мислим да ћемо ми здраво лепо изгледати кад станемо једно према другом. Тако бих волела да свет каже: „Баш леп пар људи“.
Ајд да пробам заспати… жмурим само а не могу да заспим. Бројаћу до сто. Један, два, три, четири… пет… њему здраво лепо стоји фрак… шест… седам… осам… девет… спремила сам му највећи каранфил и сама ћу му прикачити… десет… једанаест… Ох, Боже, могло би већ да сване… дванаест…
⁂
Он: Врло сам радознао да сване сутрашњи дан, јер нешто ми се старац прави луд. Обећао је о прстену дати мираз па ћути, ваљда ће сутра.
Ја мислим да употребим 4000 да исплатим све дугове. Платићу свакоме до паре, једино Фридману у Земуну нећу. Покварио ми је реденгот. А и код Станковића ћу покушати да ми шконтира: он је већ био дигао руке од тога дуга, могао сам га купити за сто динара, па сад је право да шконтира.
Нисам староме ништа говорио о овим дуговима, а и што да му говорим. Рећи ћу му доцније да сам новац уложио у неко предузеће. Најзад, шта ја имам њега да молим, ја ћу то од ње. Она ће ми попустити.
Тек десет сати. Ух, Господе, ала лагано иде ово време. Једва чекам да сване сутрашњи дан, да видим једанпут тај новац.
А јест, Бога ми, ништа лепше него не бити дужан. Прођеш слободно улицом а онај ти као господину назива: „Добар дан!“ а не као до сад, не смеш ни да прођеш а и кад се сретнеш с њим, а он ти каже: „Добар дан!“ али тако као да ти је опсовао оца.
Десет и четврт, а не могу ни да заспим. Хајд сумираћу моје дугове, ваљда ће ме то успавати: Браћи Петровићима 282 и 160 Прометној Банци, то је 392… па у Задрузи, Врачарска штедионица, Јанковићу, Фридману… 114… 320… 260… 176… овоме нећу ни платити… 180… 470… разуме се без интереса, зар сам луд још и интерес да плаћам… 50… 140… 200…