Дакле: шта је то љубав?
То тешко, вечито нерешено питање, питање које је још Господ Бог у Адаму и Еви поставио човечанству а ово га вековима није успело решити; поставио сам и ја себи данас, као о дану када се родила божанска љубав, да решим заједно са мојим читаоцима и читалицама.
И ако балови и игранке већ у велико чине своје, и ако су на њима већ многи читаоци и читалице разрешили међусобно то питање, онако у четири ока, ипак оно остаје нерешено и остаће још дуго такво.
Лакше је верујте било Маркониу пронаћи телеграф без жица; Едисону пронаћи телефон и ономе новосадском глумцу Душановићу пронаћи машину за кљукање гусака, но наћи јасан и тачан одговор на постављено питање: шта је то љубав?
Ја се тим питањем бавим од моје ране младости, још од моје једанаесте године; тринаест сам се пута у животу заљубљивао (моја тринаеста љубав то је — моја жена) те, као што видите, студирао сам предано то питање и не може ми се пребацити да ћу као некомпетентан о њему говорити, па ипак нисам постигао да га решим.
Има у свету пуно одговора али су све то лепе речи, фразе и доскочице појединих бесмртних мудраца и појета. Ја сам се радије користио да напабирчим неколико одговора обичних смртних људи. Смртни су људи смртно и заљубљују а ономе ко се смртно заљуби, пре је и веровати.
Тако музичар вели: Љубав је увертира у оперу што се зове „Брак“.
Апотекар вели: Љубав је сајдлиц прашак, хоће да се прелије из чаше а кад га човек пије, удара киселина у нос.
Путујући агенат вели: Љубав је пролећње путовање на експрес орјенту са истим задовољствима и са истим страхом да се не деси судар.
Глумац вели: Љубав је позоришни комад, где кад шаљив а где кад тужан, с том разликом што се код тога комада држи главна проба и у браку — пошто се већ одигра рола.
Шнајдер вели: Љубав је лепо скројена хаљина која у почетку добро стоји а затим постаје тесна, добије флеке и почне да се пара.
Кафеџија вели: Љубав је пуна чаша старог и доброг вина. Салијеш ли му воду, покварићеш га, пијеш ли га много напићеш се.
Трговац вели: Љубав је штоф који у мустри врло лепо изгледа а у комаду се не допада и тешко се распродаје или ако се баш распрода, увек остају рестлови, који се за тим морају продавати са обаљеним ценама.
Адвокат вели: Љубав је једини процес где обе стране желе да буду побеђене.
Официр вели: Љубав је опсада града који ваља на јуриш узети, но који се најчешће предајом осваја.
Музикант вели: Љубав је жице e на виолини. Даје најфиније звуке кад је лепо наштимована али ако се много штимује хоће и да прсне.
Доктор вели: Љубав је грозница или запаљење које се не добија од тога што се човек прехлади, но што се прегреје.
Богослов вели: Љубав је божји закон који је онда леп кад се човечански протумачи.
Гимназиста вели: Љубав је као и латински језик, мртав неупотребљив и једнако задаје главобоље.
Ето неколико одговора разних позива у животу и као што видите, сви су казали своје и опет не казали ништа. Не остаје нам дакле до да се обратимо простоме народу, да видимо шта он вели. А народ вели:
„Од севдаха горег јада нема,
Ни болести од ашиковања.“
а и ово:
„Љубав није шала
Већ је болест права.“
Дакле: народ вели да је љубав болест.
И није то само народ који љубав сматра болешћу, има и врло много зрелих мислилаца који пристају уз то мишљење. Не остаје дакле ни нама друго до да љубав сматрамо као болест те да из таквог гледишта извучемо консеквенце, не би ли ма и тим путем дошли што ближе решењу питања које смо изабрали.
Судећи по извесним симптомима, готово се може пристати уз мишљење да је љубав болест. Она се развија исто тако као и свака болест. Човек здрав здравцит, добро једе, добро вари али на једанпут га ухвати цуг, љубавни цуг. Назебе му вратна жила, добије љубавну кијавицу, температура почне да му се с дана на дан пење, најпре 37 1/2 па кад прође крај њених прозора 38 1/2, за тим кад јој напише прво љубавно писмо 39 и 1/4 а кад му она одговори са: „да“ тада пређе 40° и сад већ настаје криза.
Љубав, као болест има два карактеристична знака. Прво: неизлечива је а друго: заразна је.
Доктори који покушавају да лече љубав, то су обично маме, тетке и стрине. Оне обично прописују овакве рецепте: „душо, то није партија за тебе“ или: „за бога, немој бити лакомислена, наћи ћемо ми теби прилику те какву“ итд. Али сви ти лекови не помажу, температура расте.
И прави лекари кад би били позвани не би се машали да лече болест, већ би се само на дијету ограничили. Ту највише ако би дали аспирин и старали се да болеснику одрже добар стомак млеком, тејом од зове, соном киселином са малом дозом пепсина. Од таквих болесника и сами лекари дижу руке и признају да је болест неизлечива.
Рекосмо да ова болест има и другу особину а та је да је заразна. Већ сама та околност, што се увек у двоје болује, доказ је да је то заразна болест. Али је данас код лекара мода да све болести објашњавају заразом у ваздуху — бацилима, те један париски лекар, професор, Ђорђе Дима шеф лабораторије за експерименталну психологију није пропустио да тврди како постоји и љубавни бацил. Ја чисто претпостављам како се та теорија о љубавном бацилу шири и осваја и већ замишљам тамо ваљда у будућности и нарочите санаторијуме или болнице за болеснике љубављу заражене. Ја видим лепо уређену болницу у којој је рецимо тај доктор Ђорђе Дима шеф. Пролазим кроз ходник и читам табле са натписима над појединим оделењима. На пример: „Оделење за лаке љубавне назебе“ или „Оделење за озбиљно заљубљене“ или „Оделење за заљубљене до ушију“ и најзад „Оделење за операције“. Разуме се у том оделењу за операције не сече се никоме нога, уво или нос, но у таквој болници оделење за операције звала би се соба у којој би се састајале проводаџије са татом и мамом и где би се имали ампутирати татини џепови.
Настаје питање били ико здрав изашао из те болнице. Извесно! Чим постоји љубавни бацил, доктор ће одмах пронаћи и љубавни серум.
Воле се двоје, он да пресвисне од „ах“ и „ох“ а њој се не суше очи до суза, али — тата и мама противни. Вама то није непозната прича, да су увек од како је света и века тата и мама најпре били противни. По историјскоме тврђењу познат је један једини случај у свету где тата и мама нису били противни а то је у љубави између Адама и Еве. Дакле да се вратимо на ствар: двоје се воле, спадају у оне болеснике који би лежали у „Оделењу за заљубљене до ушију“ али, као што рекосмо, тата и мама су противни. Доктор лепо дохвати тату и маму, ињектира им љубавни серум, они се сете своје младости и — даду благослов. Или још простији случај: двоје се воле, а тата и мама нису противни, али он не спада у болеснике „заљубљене до ушију“ него рецимо у оне који пате само од лаког љубавног назеба, и уз љубав тражи 12.000 динара. Тата даје осам али он не попушта. Тада се опет употреби љубавни серум, ињектира се тата и потпише меницу још на 4.000, ако је потребно ињектирају се и чланови управног одбора у каквом новчаном заводу, те одобре меницу и готова ствар.
Тако би се ваљда лечила љубав ако пристанемо уз мишљење да је љубав болест.
Но има још једно научно мишљење о љубави сасвим супротно овоме. То је теорија Доктора Јегера. По њему се љубав развија из сродности мириса. Полазећи од животињског нагона који по сродном мирису симпатише или антипатише, Др. Јегер тврди да и свака душа има свој специјални мирис те да се сродни мириси срећу. Не знам у колико се може пристати уз то гледиште, јер је врло тешко осетити лепи мирис какве сродне душице, кад се ту обично умеша и мирис пуничин.
Или можда Др. Јегер оснива своју теорију на овоме. Неко нпр. испроси девојку а за мираз „неће да пита, не тиче га се“, па ипак добије 25.000 динара. Ми тад сви кажемо: „Намирисао је братац да ту има“. То верујем, 25.000 динара се дају намирисати и такав мирис може послужити као основа једној теорији.
Свим овим што сам до сад казао, ја сам успео, као што видите, да не решим питање о љубави. Па кад већ нисам могао успети сам да га решим, хајде да се помогнем мишљењима свима нама познатим људима, не би ли на тај начин дошли до тачнога одговора.
Бавећи се поодавно овим питањем, није чудо што сам стигао те још за живота запитао неке свима нама драге покојнике чије одговоре у оригиналу чувам. Чујмо дакле шта веле покојници:
*
Пријатељу,
„Давно су ме прошли моји лепи дани“. Одложи твоје питање док се још један пут заљубим, па ћу ти ваља умети што казати.
— Јанко.
*
Драги Бен-Акиба,
И ако нисам могао прочитати све одговоре које су ти пријатељи и познаници послали на твоје питање, ипак смем у напред рећи да се сви они могу поделити на два дела: У први долазе обично какве шале само смеха ради; у други горка истина која је, са свим природно, добила облик сатире а с њом може бити и духовите досетке. Је ли ми слободно из унапред стеченог мишљења о одговорима да изведем свој закључак?… Онда ево: Ма са каквом збиљом говорио о љубави, она ће изгледати смешна а у највећој шали је сети је се, она је увек тужно сећање. Завидим свакоме ко је о њој само слушао.
— Илија Вукићевић.
*
„Љубав је пријатан сан ако само из тог сна не буди каква — пуница“.
— Војислав.
*
Драги Бен-Акиба,
Није тамо-амо — ја мислим да „љубав није шала“. Жешћа је и дуготрајнија од грознице и од инфлуенције. Кад се задовољава, траје најмање три месеца а кад се не задовољава онда, боме бесни најмање по шест месеци. По моме мишљењу:
Љубав је јача од ватре;
Љубав је јача од воде —
Њоме се умља и срца
Заносе, сладе, заводе.Као што, с теже селенске,
Звезда са звездом другује
Тако са силе љубавне
Срце за срцем тугује.Може се бити без блага
Може се бити без греха,
Ал’ — тешко сваком без друга
И нежног женског осмеха!— Вл. М. Јовановић
*
„Љубав је божанска комедија коју људи узалуд читају, нити ће је дочитати нити разумети.“
— М. Ј. Илић.
*
Господине…
Ја бих чисто волео, кад бих могао да се расрдим на вас. Питате ме: Шта је љубав? — А ви ћете — знам ја вас — наше одговоре да обратите на шалу. Зато сам, у први мах, моју дефиницију хтео да сместим у ове три речи:
„Љубав није шала“
Одустао сам од тога лакомичног одговора, бојећи се да сам и тиме много казао — а хтео бих да кажем што мање. А кад човек хоће мало да каже онда му треба мало више речи…
Питање је дакле и то „горуће“ питање: Шта је љубав?
То питање, поштовани господине мој, заједно са одговором, он непамти-века струји од северног пола до јужнога, од јужнога до северног. — — — Ми, ваши слушаоци, нисмо ни Север ни Југ, али смо ипак два пола: женски и мушки. И према томе ми, ваши слушаоци, ваљало је да смо поседали овим редом: женско па мушко, до мушког опет женско па мушко, опет женско па мушко — све до краја. А ви — ако донде не буде питање решено, да разгласите:
— Господо и Госпође! Suffrage Universel! — Али тајно гласање! —
А ми онда, сусед суседицу, суседица суседа шапатом да упита: Шта је то љубав? — Шапатом би се и одговарало. А одговор, верујте, био би: Што ме питаш? Знам да знаш…
Овако сам се и ја — хвала богу! — сретно извукао да на ваше (тугаљиво) питање, бар писмено ништа не одговорим.
Но, ако још и тиме нисте задовољни, онда потписујем оно, што је написао Волтер на једну слику, која је представљала оног вечитог несташка Амора. А написао је ово:
Qui que tu sois, voici ton maître:
Il fut, il est, ou il dait l’ êtreшто би се на српски могло превести овако:
Што си да си, ви’ш код овог
Ти налазиш лек,
Ил‘ налазиш, ил си наш‘о
Ил’ ћеш наћи тек.Здравствујте
Јован Јовановић — Змај.
*
Ето, толико су рекли покојници а они су своју веру и љубав собом и у гроб понели.
Ја имам одговоре и многих живих књижевника и уметника (Матавуљ, Д. Илић, А. Хаџић итд.) али су неки од њих остарили а неки су се оженили, па не смем да износим њихова мишљења о љубави. Шта знам да их нису изменили.
Па поред свих оволиких одговора и објашњења, ја бих се опкладио, драги читаоци, да ви сад тек не знате шта је љубав.
Да би то тачно знали и да не би пожалили на мене да вам поред оволиког ћаскања ипак нисам дао тачан и јасан одговор на питање: шта је то љубав? ја ћу вам цитирати одговор који је прошле године већ једном донела „Политика“. То је одговор ученога Француза г. Гастона Дувиља, који је утврдио и објавио ову тачну и јасну дефиницију љубави:
„Љубав је емотивни, специфични ентитет, који се састоји из једне, више или мање, перманентне варијације афективнога и менталнога стања једног субјекта, приликом реализације — ступањем у акцију једног специјализираног менталног процеса — ексклузивне и свесне систематизације његовог сексуалног инстинкта на индивидуу другога пола. Овај феномен је обично праћен егзалтацијом жеље“.
Ето, то је љубав.