Она латинска пословица: „Времена се мењају па и људи са њима“, готово би могла да се измени те да гласи: „Времена се мењају па не само људи, но и свеци са њима“.
Није више ни на небу све у своме реду и тамо је већ настало другаче време; не повијају се само земаљски свеци према времену него и небески: и тамо су већ ударили каријере, протекције, аванзмане, пензионисања и отпуштања и ја већ нестрпљиво очекујем једнога дана да читам телеграме „Хавасове Агенције“ да је и небо ступило у преговоре за закључење каквог зајма.
Ево н. пр. наш Свети Никола, или је то био светац не знам ко је. И у дужности својој исправан и тачан (увек је стизао 6 Дец) и добар и весео као ни један светац и што је најглавније, један од првих светаца. Слави Краљ Милан, слави Митрополит Михајло, слави Господин Јован Ристић. Бадава ће Свето Никољци тврдити и даље како је њихов патрон и сад оно што био, аја, мени то никако не изгледа. Мени све изгледа, Боже ме прости, као да је на небу тамо морао изаћи какав указ који је гласио овако:
„Досадањега свеца прве класе, Светога Николу, постављамо за свеца друге класе по потреби службе с тим да и даље задржи свој досадањи ранг и место у календару“.
*
Газда Јанаћко Димитријевић има већ прилично времена како се доселио из Гопеша у Србију и, на београдској пијаци, стекао је већ и име и гласа и кредита. Чим је стигао обукао је цивилно одело и примио је „ић“ уз презиме и од тога дана до данас, он је поступно и полако постао врло добар Србин и примио све српско на себе а још једино, колико успомене ради на свој завичај, сачувао је турско поданство. Он је на овдашњој пијаци стекао и имање, он се на овдашњој пијаци и оженио, он је на овдашњој пијаци и децу изродио. Разуме се кад му се родио први син, замолио је члана кварта да му се прими кумства и овај је то врло радо учинио, које због хришћанског чуства, којим су обично сви чланови квартова обдарени а што и зато што ће доцније од газда Јанаћка потражити потпис.
„Па какво би ти име желео, газда Јанаћко?“ пита кум-члан.
„Какво, тој се знаје, господин члан“, одговара ситно и умиљато газда Јанаћко „кралско име Милан да му дајеш; искам на моја прва радос да носи кралско име, да ми дојде еден кеф и едно мило кад повикам а и дете, кога одрасти да бидне фудул на такој име.“
Кад му се родила ћерка, замолио је првог кмета да му је крсти. Кмет навежбан, да крштава сваки час општинску децу, прими се врло радо ове грађанске дужности. Разуме се и кум-кмет запита газда Јанаћка како име да да детету.
„А шчо кје то питање“, вели газда Јанаћко, „полепшо име од Наталију има ли? То је кралско име. Имам у моја соба на дувар и кралски слики, искам и деца ди ми носат кралско име; због една лјубов; због едно симпатизму и због едно поштовање за кралска кукја.“
Треће је дете крстио главни интендант, онај што издаје лиферације за војску. И кум-интендант је одговорио жељи газда-Јанаћковој и детету је дао име Александер по имену тадањег престолонаследника.
Када је тако газда Јанаћко, задржавши само турски пасош, посрбио и себе и децу а он се једнога дана дигне до управника вароши Београда. Знао је он врло добро да за посао, ради којега иде, није ни мало надлежан Управник вароши Београда али је волео да се направи помало и луд, кобајаги није знао.
„Сум дошо, господин Управник, за едно питање и за едно саветовање. Имам една жела на срце и искам да напрајим у моја кукја едно обичај да можи да се кажи оти је то православна кукја.“
„Е?“ учини Управник „а каква је то жеља, газда Јанаћко?“
„Па… знајеш, господин Управник; ја сум на овдашна пијаца стеко шчо сум стеко, па искам на овдашна пијаца и да потрошим. И имам едно патриотски жели, да будем као и остали Срби, зашчо бракја сме и јас имам неко осекјање да сум и јас Србин и да не искам друга патрија от овој наша Отаџбина.“
„Па лепо, реци своју жељу?“ вели му опет Управник.
„Искам, господин Управник, да узмем една слава да палим на светац една свекја и да…“
„Е, то је лепо, врло лепо“, прекиде га Управник, „па узми, зашто не узмеш“.
„Искам да узмем, ама сум дошо за један савет. Три пут сму прочато календар на от ову страну, от ону страну, ми се чини да побољи светац нема от свети Никола. Није као свети Георгијус али Тома али Параскева; него такој, едни светац господски. Го слави Крал… т. ј. го слави Његово Величество Крал, па го слави господин Митрополит, па господин Ристић — па и ви го славите, господин Управник, и ви го славите.“
„Е, па добро, узми Св. Николу.“
„Е, тој… таман тој сум дошао на саветовање, да се припитам; да не буде нешчо увредително за Његово Величество шчо ја искам баш тај слава. А јас, тако ми Бога, то прајим, од едно патриотизмуз и од едно поштовање за кралска кукја. Имам у кукја три собе и у свака на дувар имам кралска слика; имам три деца и на свако кралско име; моје синова се викат едно Милан и едно Александер и на керкју ми име Наталија. Па, сад искам и кралска слава, за шчо нека се знајет, оти је моја кукја една кукја патриотска и оти у таја кукја има едно поштување и една понизност за кралска фамилија.“
И тако је газда Јанићко узео краљску славу (рачунајући да је то и сам Краљ дознао) и сваке године није пожалио да грдно крупним словима објављује у новинама: „Моју славу, Св. Николу, прославићу и ове године и примати посете пријатеља и познаника“.
*
Али, времена се мењају па и свеци са њима. Умре митрополит Михаило, умре и Краљ Милан и Господин Јован Ристић и изађе онај небески указ којим се Св. Никола од свеца прве класе поставља за свеца друге класе.
А кад су се већ и свеци променили зашто неби и газда Јанаћко Димитријевић.
Прво је, разуме се, почео у кући.
„Како се ти викаш?“ почео је једно вече, кад се вратио из дућана, управљајући то питање најстаријем сину.
„Па, — Милан“, одговори дете.
„Какав Милан, шкиљи, да те несум више чуо такој да се викаш… Милан… Милан… како едно говедар, друго је да се викаш Темистоклес, Леонида, Периклес… тако нешчо от историја — али Милан… нећу да чујем више такој да се викаш, да се викаш Данче јали Мико, Мико, од сега да се викаш.“
„Ама, па кум ће да се љути“, вели опет дете.
„Шчо кум… не гледај ти па кум, тој је саг у пенсија а и да није у пенсија, није правији пролонгација како еден честит човек него је пустио па сум платио и меница и трошкови. Нека се лути, лутим се и ја на него па нишчо.“
Девојчици је забранио да се зове Наталија.
„Таман, да је то некој добро име, би га имала и твоја мајка а ето, она се вика Зојаца а не Наталија, од саг ће се викаш Тала — јали Тана.“
А Александра је просто истукао, његово име му је канда највише сметало.
„Александро, Александро беше само едан, оној от Македонију, два Александра не може да биднат. Леко. Леко од саг ће се викаш и да те нисум чуо да се викаш Александро.“
Таман је он то неколико месеци удешавао и навикавао децу да се не зову оним ружним именима а пристиже и слава. Тада изађоше ситни огласи у листовима:
„Због една околност у фамилија не могу ова година да држим моја слава“.
То је било претпрошле године. Прошле такође је огласио да не може славити „због заразна болест која влада у нашој престоници“.
А прекјуче читам овако је огласио:
„И ове године као и до сада а због реперације у мојој кући и у мојој фамилији, не могу држати славу, нити примати госте“.
До године неће већ ни оглашавати а кажу да у последње време претура календар и тражи — нову славу.