Ви можда и не знате, јер сам све до сада држао у тајности, али и ја сам пронашао северни пол. Прекјуче сам о томе телеграфисао академијама у Лондону и Њу-Јорку и данас већ извесно широм Америке и европскога Запада, кличе цео свет:
„Живио Кук!“
„Живио Пири!“
„Живио Бен-Акиба!“
„Доле Кук!“
„Доле Пири!“
„Доле Бен-Акиба!“
Као и ранија два проналазача, тако и мене увелико већ једни прослављају а други грде. Јуче рано изјутра добио сам из Њу-Јорка телеграм да је једна улица у Њу-Јорку названа „Улица Бен-Акиба“. То је свечано објављено јуче у 8 часова изјутра. На подне сам међутим добио телеграм да је свечано скинуто моје име и истој улици дато име: „Улица Кукова“. То је било јуче по подне. Јутрос сам добио трећи телеграм у коме ми се вели да је јутрос свечано скинуто Куково име и истој улици дато име: „Улица Пири“. То је било данас пре подне.
И какве све разнолике телеграме не добијам. Једно вариете-позориште из Буенос-Ајреса телеграфски ми нуди 50000 динара за једно вече, само да се појавим на позорници да ме публика види; у исто време грађани вароши Буенос-Ајреса, са председником општине као првопотписником, телеграфишу ми: „Ако дођете овамо разбићемо вам главу и измазаћемо вас јајима!“
Према вестима које су ми пред подне стигле, лондонска је Академија расписала огромну награду за решење теме: „Ко је у ствари од тројице, Кука, Пири-а и Бен-Акибе већи швиндлер и ко највише лаже?“
Ја не знам како ће проћи при расправи те теме Кук и Пири, али ја могу да докажем да сам открио северни пол.
Дозволите ми да вам у неколико речи саопштим моје доживљаје на томе путу и извесна факта, до којих сам дошао при истраживању.
Ја сам се кренуо дакле од „Позоришне Кафане“ и мислио сам да ударим право на север т. ј. Доситијевом улицом на ниже. Али ту наиђем на једну огромну санту леда коју сам морао да обиђем. Та санта леда је мој шнајдер, који је збиља тако хладан кад мене спази и који би ме извесно дуго задржао. Морао сам дакле да пођем за неколико степена западније.
Једна од највећих сметња с којом сам се у мојој експедицији морао да борим, то су биле ужасне пукотине земљине које, тамошњи становници називају „канализација“. То су страховите провале и бездани који су у толико опаснији што над овим пределима царује бескрајна поларна ноћ.
Пошто сам пребродио те невоље, ја сам — не сећам се на коме степену ширине — открио једну нову земљу о којој досад нити географија нити општина београдска није ништа знала. Тој сам новој земљи дао име „Гушин плац.“
Испитујући ближе ову новооткривену земљу, наишао сам на њој трагове неких прастарих храмова. Изгледа као да је овде некад, можда у преисторијско време, живило неко племе које је одавно изумрло.
Бавећи се ради проучавања на тој новој земљи ја сам већ предосећао да сам у близини севернога пола, јер сам наишао на неколико цркнутих паса који су морали ту остати од ранијих експедиција.
Одатле настају нови, непознати и страховити предели. Блато, вечито блато које ту лежи можда милијардама година и које је тешко пребродити осим кад би се експедиција снабдела нарочито конструисаном лађом за превоз преко ових блатних предела.
Ја нисам собом водио и псе али ми се ту већ придружила читава поворка паса, у науци познатих под именом „дорћолски пси“, раса веома издржљива а навикнута на ове крајеве.
Одмах по изласку из блатних предела, наиђем на трагове још једне експедиције. Познао сам по човечијим стопама. Мало затим а ја одиста спазим у даљини једнога човека који се сагао као да тражи изгубљени новац. Приближим му се, и познам у њему оног капетана савскога пристаништа.
„Што си се саг’о?“ узвикнем ја.
„Нисам се сагао, већ је то тако од Бога. Савила су ми се леђа од силних напора при истраживању полова“, вели он.
„Па докле си најсеверније допро?“
„До ‘Ђердапа’“, вели он, „и даље нећу. Ту презимљују све научне експедиције, па ту ћу и ја“.
И он се збиља увуче у једну пећину да у њој презими а ја наставих даље.
Продирући све напред и напред, ја већ сагледах једно пусто поље а у даљини беласа се море. На томе пољу наишао сам на ескиме. То је једно дивљачко племе са грдним масним чизмама које се храни највише рибом. Нашао сам их, поседали око ватре, па узели парчад меса и натакли на једну батину па је крај ватре окрећу. Свакојако да је то нека дивљачка храна. Они су ме мирно гледали и остали су врло равнодушно кад сам крај њих прошао.
И сад сам се већ налазио на северном полу. Ја не знам који је то степен ширине био али знам да је већа ширина на том полу но што у опште треба.
А шта сам успео? Ништа. Разочарао сам се као и Пири, јер сам видио да је пре мене, већ неко побо заставу на томе полу.