Свако ће, ко је иоле искрен, морати признати да има неке разлике између нас и наше деце. Тако на пример, једна од најочигледнијих је разлика та што смо ми већ матори а друга очигледна разлика то је, што ми и кад смо били деца нисмо били као ова данашња деца.
Онај ко упореди своје детињство са детињством свога сина, мора просто де се згране пред том разликом. Нашој данашњој деци у дванаестој години још мирише млеко из уста а нама су у то доба већ заударала на дуван, наша данашња деца још у дванаестој години гучу кад изговарају реч „мама“, а ми смо у тим годинама већ псовали и оца и мајку а одозго још и Бога као приде; наша деца већ носе сваки дан пеглане панталоне у дванаестој години, а ми смо у тим годинама до душе увек полазили с панталонама али се редовно враћали без панталона.
Па онда, како смо се ми забављали а како наша деца? У тим годинама или смо играли хајдука и увек се та весела игра свршила тиме што смо упалили чије сено или сламу; или смо се ми из једнога кварта варошког тукли каменицама са децом из другог кварта, која се игра завршила увек тиме што се неколико глава облило крвљу а неколико мајака запиштало и зацвилело.
А наша деца? — Ето пре неки дан пролазио сам топчидерским брдом, па се зауставио пред једним виноградом. Лепа пољана у сред винограда, па се ту сакупила деца из суседних вила и играју — шта мислите? — кермес.
Један мали прца — чини ми се Марко — сео на касу па наплаћује улазнице, који ће приход, са свим као и код нас великих, одбор после да подели. Па онда у разним угловима павиљона, четири мотке покривене ћилимовима и ту седи какав мали дроња или каква још мања фрајлица са гаћицама дужим од сукње и продају. Једна продаје бонбоне, други грожђе, трећа лимунаду, све као одистински.
А публика шета, шета измеђ павиљона са свим као и на Калимегдану. Ту је например каваљер Ђока који прво отрчи до мајке и плаче док му ова не да десет пара да би могао частити даму. Па онда каваљер Пера, којега мајка сваки час у разговору прекида да би му обрисала нос. Па ту госпођица Соја која се грозно раздрала и плаче што јој је неко од кавељера смотао бонбону; па онда мала Катарина, којој сваки час спадају гаћице те гувернанта једнако трчи по кермесу за њом да јој веже.
И није само то онако одистински као код нас великих, него и све остало.
Господин Ђока — то је онако као аранжер — на један мах стаде на сред стазе и објави да отпочиње гласање, — о томе која је најлепша дама кермеса — Ја сам у почетку мислио да се гласање односи на мајке које су поседале унаоколо па гледају како деца играју, те хтедох да приђем тамо, да платим улазницу само да би и ја гласао. Али они мали безобразници, ни мање ни више, него хоће да изберу лепотицу из своје средине. И одиста изабраше једну са неком шашавом фризуром под којом је то дете изгледало као ћубаста кокица холандске расе. И шта је најлепше, Ђока аранжер јој предаде један букет и чоколаду коју „лепотица“ одмах целу стрпа у уста.
Најзад кермес се завршио тиме, што се одбор повукао иза нужника да дели приход. Публика се разилазила а отуд иза нужника чула се дерњава одбора:
„Зашто мени маријаш мање!“ пишти женски гласић.
„Зато што си појела све грожђе које ти је поверено да продајеш!“ дере се крупнији мушки гласић.
Ето тако играју данашња наша деца. А како ли ће Боже и шта ће тек њихова деца?