Стара Богословија

У Београду постоји и још дуго ће постојати хотел „Национал“. Постоји и у Ћуприји, али се тамо тај хотел зове „Народна гостионица код ‘Национала’“. Овај наш београдски ипак је познатији. У њему се од увек настани по какав књижевник и остаје непомичан, нити га се тичу промене устава нити промене газда гостионичиних.

Е дакле, преко пута тога хотела стоји и сад велика жута зграда. Ту је некад била Богословија, стара Богословија. Како ли се и сад по какав сеоски попа пријатно сећа дана проведених у тој згради. Измеђ часова се играла у пространом дворишту херојска игра „јениџајес“, после часова мало прошетало по Калимегдану, колико да се богословски, смирено, погледа испод очију у какву слушкињицу, па се онда ишло на вечерње. Па онда колико је тек уживања било за наше старе пензионаре, кад лети изађу на ону Калимегданску терасу, а на Богословији прозори отворени и разлеже се оно богословско, умилно, „Ангел вопијаше…“ још из времена кад је покојни Мраша предавао певање. То су били, бесплатни, пензионарски концерти, без конфета и без тоалета.

Али време жури, срља, котрља се и обара све. То немилосрдно време разјурило је најпре Турке са Калимегдана, па је разјурило пензионаре, па разјурило куварице, па разјурило и богослове. Ено их сад грешнике, час обучене у црне ризе, смерно идући на вечерње, час обучених у неке бурско-сегелтуске униформе поносно корачајући уз лупу добоша под заставом Тасе Поповића.

А изместили их чак горе у дом за глуво-нему децу, како би се у том дому брже изучили црквеном беседништву за којим толико вапију српске цркве. А стара Богословија, жали за оним старим добрим временима и једино је теши што су јој оставили то име: Стара Богословија. Па као каква добра мајка, која је толико генерација однеговала па остаде самохрана прибрала је сад сирочиће без крова, скупила је где је које нашла. Те је сад опет пуна кућа а њој, Старој Богословији, пуно срце.

И сад само да чујете кога је све узела под своје и колико је сирочића пригрлила на своја пространа недра. Замислите само, у тој згради сад је смештена: једна цела основна школа, па онда Београдска Читаоница, па Душан Силни, па онда Свештеничко удружење, па Руски Клуб, па онда редакција „Весника Српске Цркве“, „Мало Позориште“ и најзад — комите.

И замислите сад оно двориште, кад се чланови свију ових удружења сретну у њему: Ту попови — редактори, ту стари посетиоци Београдске Читаонице, ту четири разреда основне школе, ту Душановци, ту глумци „Малог Позоришта“, ту комите.

Час чујеш свађу попова (претпоставља се да се попови скупљени у удружење морају свађати) час суво кашљање истрајних чланова „Београдске Читаонице“ верни овој све од 1844 године; час чујеш танку, развучену песму македонских комита, час звеку сабаља борачког клуба „Душана Силног“, па звонце измеђ часова у основној школи и онда оно звонце које даје знак у „Малом Позоришту“ за дизање завесе.

Стара Богословија још мало па личи на какву велику лађу која преко океана преводи народе. А она је задовољна, пуна јој кућа, пуно јој је срце и само по кој пут забринуто се запита:

„А где ће те ви сви сирочићи кад мене поруше? А то, ако не буде данас, биће сутра.“