Јуче сам присуствовао једној врло дирљивој сцени. Госпођа Мица је стигла из бање и тако сам ја међу првима похитио да јој пожелим добродошлицу.
Али сам ја толико пожурио, да сам управо сам себе довео у неприлику. Затекао сам госпођу и господина Стојана још у загрљају.
„Извините“, тргне се госпођа кад сам наишао, „али сами можете појмити, од кад га нисам видела, морала сам га тек мало дуже држати у загрљају“.
„О, молим“, узех ја шепртљански да се извињавам, „ако је по вољи, изволте ви наставити, ја се могу склонити за тренутак“.
„Којешта“, поцрвени госпођа Мица, „за данас је сасвим доста“.
Пошто ми је и г. Стојан потврдио да је за данас сасвим доста, сео сам крај њих да присуствујем будућој дирљивој сцени. Ја имам неко нарочито, топло осећање за те дирљиве породичне сцене. Мени сузе… чисто сузе наиђу на очи, кад видим тако како се срдачно муж и жена међу собом лажу.
Госпођа одмах нареди да се кува кафа а за то време она узе да отвара кофере.
„Да ми кажеш право“, окрете се мужу држећи кључ од кофера у руци, „јеси ли био добар па да ти дам презент који сам ти донела“.
Господин Стојан развуче уста и погледа у мене, као да би хтео рећи: ево нека он посведочи.
„А, не треба ми сведоџба Бен-Акибина“, узвикну она, „то је човек који је толико мужева покварио“.
„О госпођо“, приметих скромно, „за мене куд и камо ласкавије било да сте ми пребацили да сам толико жене…“
„Пст!“ учини она и метну прст на уста, „не морате никад реченицу довршити“.
„Имате право, ја сам толико искрен да се већ по првој речи да погодити шта мислим да кажем.“
Госпођа пређе преко овог одговора и поче да отвара куфере. Мене поче да подгриза необична радозналост. Ја у опште волим да завирим у женске куфере, ормане и фијоке али ћете дозволити, да је још интересантније завирити у куфер једне госпође која се из бање вратила.
„Немојте мислити да сам ја зато радознао да би сагледао веш. Боже сачувај, веш у куферу, веш у излогу и веш на ужету при сушењу мене није никада интересовао. Ја волим иначе да завирим у те куфере који се враћају из бање, а то ми је у толико лакше било што је госпођа нервозно бацала ствари из куфера да би нашла презент који је донела мужу.“
Тако су једно за другим излетали из куфера ови предмети:
- Папуче
- Један немачки роман са сликама
- Огледало.
- Огледалце.
- Бела рекла.
- Два три метара ајнлага.
- [Недостаје реч]
- Један сув букет
- Опет бела рекла
- Још једна бела рекла
- Још један роман
- Рукавице
и онда већ почеше да излећу интимније ствари, па чак и толико интимне ди ми је госпођи Мица узвикнула:
„Молим вас, окрените се тамо и разгледајте штогод са Стојаном. Што сте се ућутали.“
И таман сам ја окренуо главом и почео са г. Стојаном да разговарам о томе како је наполеону курс ниско пао, а тек госпођа весело ускликну: нашла је у флиспапиру увијен презент који је донела мужу.
„Ево ти, али само ми још један пут реци јеси ли био добар.“
„Јесам!“ одговори Стојан као ђак трећега разреда основне школе.
„Погледај ме у очи па ми кажи: јесам!“
Он издржа и то а она му тада предаде презент у шаке и при том га поново пољуби, као што је то ред при давању презента.
Је сам зажмурио да не бих ни себи ни њима шкодио при овој дирљивој сцени, а кад сам отворио очи, спазио сам г. Стојана како радознало развија свој презент.
„Да сам имала пара узела бих ти и што више, али буди задовољан и са овим. То је само да видиш да те се сећам.“
У развијеној хартији био је брковез.
„Зар то?“ учини Стојан као дете кад му често чоколаде дате оскорушу.
„Па дабоме. Хоћу једанпут да ми и ти изгледаш феш, а не обесили ти се бркови као… као…“
„Као… Заустих ја да кажем али ми госпођа понова метну шаку на уста.“
„Молим вас, немојте само ви допуњавати реченице.“
„Па да вам помогнем да нађемо упоређење.“
„Хвала.“
И док смо се ми око допуне реченице кошкали г. Стојана надари ђаво да завири мало ближе у презент.
„Па ово је већ употребљаван брковез.“
„Како?“ скочих ја изненађен.
„Јесте, ево на њему и масти и длаке од бркова.“
Госпођа Мица се умесно збуни и погледа ме.
„Та иди молим те, како је могао бити употребљаван, госпођа тек нема бркова а можда га је трговац један пут или два употребио ради пробе.“
„Не, не, ово је употребљаван, дуже времена употребљаван брковез!“ викну г. Стојан очајно.
Госпођа Мица се збуни још више. Крајње је време било да каже ма шта у своју одбрану.
„Да ја сам купила, па сам замолила једног господина у бањи да га проба.“
Узе за тим брковез из Стојанових руку, загледа мало боље и са убеђењем додаде:
„[Недостаје реч], ово је длака из његових бркова!“ па се затим наже и поче понова љубити г. Стојана, који се показао задовољан њеним одговором.
Тако волем што сам присуствовао овој дирљивој породичној сцени. Ја имам неко нарочито топло осећање за те дирљиве породичне сцене. Мени увек чисто сузе наиђу на очи кад видим тако како се срдачно муж и жена међу собом лажу.