Сад већ ни код нас није тако необично срести у новинама оглас за женидбу. „Млад човек од каријере“ или „Млад човек с капиталом“ као и „Девојка из добре куће“ или „Удовица још врло држећа“ сретају се код нас на четвртој страни новина тако исто често као и „Удобан стан“ или „Горњи спрат за издавање.“
То је један леп западни обичај да се људи жене и удају преко новина, па што и ми не би примили нешто што је лепо.
У осталом то није за нас била тако баш необично, јер смо се ми увек умели у животу користити новинама. И док се запад само у својим брачним односима користио новинама, дотле смо ми и у свима осталим.
Познат је на пример свима наш лепи национални обичај, да себе преко новина рекламирамо за поједина места у државној служби. Извесно се и сами сећате, чим се упразни које место у државној служби а оно тек искрсне у којим новинама белешка: „Као што чујемо за место то и то најозбиљнији је кандидат г. Богдан Савић. Ми честитамо г. Министру на избору, уверени да ће г. Савић, познат са своје спреме и савесности, оправдати свој избор“.
То рецимо донесу једне новине, а сутра дан друге овако: „Један овдашњи лист донео је вест да ће на то и то место бити постављен г. Богдан Савић. Колико смо ми обавештени на меродавном месту нико и не помишља на ту кандидацију прво с тога што нико г. Савића не сматра дораслим за положај о коме је реч а друго и зато што се као једини и најозбиљнији кандидат за то место сматра г. Сава Богдановић чији ће указ ових дана бити и потписан.“
Је л те да сте сретали такве белешке? Оне су по где кад написане тако обично, грубо, као што сам их ја горе исписао и по где кад су написане много завијеније, тако ди се нико не може да сети. Јер тим белешкама и није циљ да се та кандидација саопшти публици као нека интересантна новост, већ им је циљ да се дотичноме министру скрене пажња на то име. Тако на пример, врло сте често читали белешку која рецимо овако гласи: „Као што чујемо у Министарству Спољних Послова се помишља на један мањи размештај дипломатски, којом би се приликом попунила и извесна упражњена места за које се као кандидати помињу г.г. Др. Јанко Стефановић, Светозар Пешић и Мирко Петровић.“
Ту је белешку изписао, разуме се, овај брат Мирко Петровић, и себе утурио уз два врло вероватна кандидата; јер њему је доста, са свим му је доста ако г. Министар само запита:
„Ама ко је то Мирко Петровић?“
А немојте мислити да се те кандидације врше само за мале положаје. О не, тај наш народни обичај толико је већ распрострањен да се на тај начин и министри кандидују.
Ја знам на пример једног господина о коме, увек кад је министарска криза, изађе белешка да ћу ући у нови кабинет. Он још до душе није постао министар али је ипак зато врло много постигао. Он је успео да измири публику с тим да и он буде једнога дана министар.
Да је он једнога дана постао изненада министар, ми би се сви просто згранули. Али нас је он навикао, полако, постепено нас је навикао и нас неће ни мало изненадити када га једнога дана видимо на крмилу.
Још вештији су од ових, који се служе новинарским белешкама, они који се служе усменом рекламом. О њима ћу нам нарочито писати.