Чудноват је овај Београд. Измакне човек само петнаест дана из њега, па кад се прати а он затече силне промене.
Ето и ја сам сад био једно петнаест дана на путу па да видите, чисто сам се изненадио кад сам се јуче вратио. Вазда промена и вазда нових ствари.
Тако на пример чим сам стигао чуо сам за пријатну вест да је решено да се ново гробље прошири. И то је, веле, учињено на предлог нашега санитета и то има да важи као превентивна мера против колере, која нам се са свим приближила, јер је стигла већ и у Румунију.
Одиста је санитет овом приликом показао очинско старање о београдском становништву и, да би ту своју бригу потпуно допунио, и показао нам да је у овако критичким моментима по живот београдског грађанства кадар мислити на сваку ситницу, добро би било да код „Столарске Акционарске Задруге“ поручи што већи број мртвачких сандука, које би ми престонички грађани још сад на отплату узели, тако, како би за месец или до, док колера стигне у Београд, сваки свој сандук исплатио.
А није проширење гробља једина промена коју сам затекао у Београду. На против, има их још ваздан. Тако ма пример приметио сам јуче да су рупе за канализацију сад још веће, но што су биле кад сам пошао из Београда. Један од предузимача, кад сам га умолио да ми ту појаву објасни, рече ми:
„Па, онако мале рупе апсолутно нису биле на своме месту у једној престоници. Да је то рецимо Младеновац или Ћуприја, па ајд, ајд. Мало место, па му и личе мале рупе. Али ово је Београд, престоница, све што је у њему треба да је велико. Зато смо и проширили ове рупе. Јер најзад, ако би у Младеновцу на 5.000 становника пао један човек у каналске рупе, то у Београду на 80.000 становника, треба да падну по правилној сразмери бар њих шеснаест дневно. А то се видите не би могло постићи кад би се остало при оним првашњим малим рупама.“
Ови су ми се разлози основани на математици и логици, необично допали, и зарадовао сам се јако што је Београд и у том погледу учинио промену.
Па није ми то све. Затекао сам у Београду још једну врло повољну ствар и тако рећи промену на боље. На име, изгледа да је општина београдска сад увидела да се другаче не може угушити београдска прашина до ако се небу обрати за кишу. С тога је донета одлука да се како председник, тако и одборници размиле по манастирима и да приреде тамо дуготрајно молепствије. На тај ће начин општинска управа постићи двоје: прво, побећи ће она од ове прашине, коју грађани морају да гутају, а друго, измолиће ваљда од Бога кишу да залије улице, кад већ они не могу то да учине.
И тако је, из основу тог општинског решења, председник већ отпутова у манастир Карсблад, а одборници у ове разнолике манастире: Францесбад, Врњнце, Соко-бању, Рибарска бању и Мехадију.
И тако, живећи у тим забаченим манастирима, испосничким животом, измолили су кишу која је јуче и оросила Београд.
Ето, све су то промене које сам затекао у Београду по своме повратку с пута.