Госпођу Милеву Петровићку ја сам познао из огласа. Она се с времена на време појављивала у редакцији и доносила по неки оглас. Ти су огласи увек били врло карактеристични и јасно су оцртавали њену биографију.
Први пут је донела оглас кад је изгубила куче, јер доцније, кад је изгубила мужа, није ни давала оглас.
По томе првоме огласу, којим обећава богату награду ономе ко јој буде нашао куче, ја сам већ видео да је њој у браку дуго време. И онда ме ни мало није изненадило, када је ускоро донела оглас којим објављује да издаје врло угодну собу за самца.
А ви и сами можете претпоставити: какви су то бракови и како се завршавају, кад се муж и жена реше да издају и собу за самца.
Управо после тога решења и после тога огласа, сасвим је природно било кад је госпођа опет дошла у редакцију и донела оглас којим објављује да издаје две собе за самца.
„Узели сте извесно већу кућу?“ приметићу ја, примајући оглас.
„А не“, вели госпођа Милева, „него се мој муж иселио од мене“.
Дуго времена за тим, госпођа је сваких шест месеца обнављала оглас којим објављује да издаје собе за самце.
Није прошло много времена и дошао је нов оглас, који сам ја сасвим природно и очекивао. Госпођа јавља да издаје собу али тражи самца, старијег господина.
Мора бити да га је и нашла јер се дуго затим није јављала а једнога дана — то сам очекивао — госпођа је донела оглас којим не објављује више да она издаје станове, већ на против, она тражи себи собу као самица.
Доцније је следовао овакав оглас: „Једна озбиљнија женска, радо би ступила као домаћица код каквог старијег самца или удовца“.
Када је најзад и ту каријеру прошла и осетила се вероватно и сувише позната у Београду, донела је оглас: „Једна озбиљнија женска радо би отишла где год у унутрашњост као домаћица или дружбеница код каквог самца или удовца.“
Од тога доба госпођа се Милева не јавља више огласима. Вероватно удомила се где год тамо у унутрашњости. Али — неће проћи много времена и јавиће се она. Извесно ће се јавити.