Рекао сам вам прошлога пута да ми се још вазда ствари поиздогађало приликом моје ономадашње смрти која није остала без последица.
Као једна од најважнијих последица те моје смрти, може се сматрати то, што сад мора престати полемика измеђ „Правде“ и Чика Тоше (неверног Томе), који ће после овога случаја самном морати веровати да постоји и живот после смрти.
За мене лично, међутим, много је важније оно што се дешавало око мене за време док сам још важио као мртав.
Чим је г. Росић отишао од мене, ја нисам имао кад ни да се дигнем, јер већ почеше да стижу посете, које су на вратима изјављивале сажаљење мојој жени и затим прилазиле мени и целивале ме.
Прво ме је целивала једна баба. Можете мислити већ како ми је било, једва сам чекао да се заговори са мојом женом па да се обришем. Затим је дошла лепа госпођа Софија, којој сам у очима запазио искрене сузе, као што сам у очима моје жене опазио искрени страх да ме не целива госпођа. Госпођа ми приђе близу и прекрсти се, па се тад наднесе надамном. Ја осетих познати мирис њене тоалете, слатку топлоту њенога тела и тихо куцање њеног срца, те ме прође пријатна језа.
А она опет, без обзира на то, што зна да бих ја и мртав радо примио женски пољубац, целива ме у чело, док се моја сирота супруга сва накривила и повила да види где ће ме госпа Софија пољубити.
Затим се госпођа опет диже, прекрсти и окрете мојој жени и тихо прошапута:
„Још се није са свим ни охладио!“
Затим наиђе госпођа Зорка, бризну у плач и приступа право постељи па ме загрли и целива у образ. Тај ме пољубац није тако много потресао, јер сам на госпођине пољупце већ био навикао још док сам био жив.
Разуме се најтежа ситуација била је кад је наишла госпођа Мица удовица. Ситуација је била тешка за мене, још тежа за моју жену а једино за госпођу Мицу што је била лака ситуација.
Она с врата још потрча право мени и моја жена да би предупредила све могућности, приђе јој па још тихо прошапута:
„Немојте га целивати у уста.“
„А што, молим?“ упита удовица тужно.
„Па знате“, узе моја жена да завија, „изгледа да је умро од кочења врата, а то је заразно“.
„А то ништа не мари.“ Одговори удовица. „Баш ако је од кочења умро, ја ћу да га пољубим у уста.“
И приђе ми, те ја грешник сасвим инстиктивно напућих уста, па кад пуче пољубац а оне три бабе мал не падоше у фрас.
„Ју“ учини удовица, „убио га Бог, ништа се није изменио, какав је био за живота, такав је остао и после смрти“.
„Та већ, платиће он то, што се није изменио!“ не мога моја жена а да не прогунђа.
„Како, платиће?“ изненади се удовица.
„Па да, платиће Богу!“ додаде моја жена, као да поправи ствар.
„Ех Богу!“ узе удовица да ме брани, „није он овде на земљи плаћао заводима и извршитељима кад су га жандарима јурили, па ће сад Богу да плати. Умеће он и код Бога да пролонгира плаћање за своје грехове“.
Хтедох да рекнем: „Право кажеш!“ па се уздржах.
После већ наиђоше још неке жене, а ја се већ уморио од лежања на леђима. Кад би један моменат да никога није било у соби, ја се преврнух мало потрбушке, колико да се одморим. У том наиђоше неки моји лични пријатељи и потписници са меницама те ја остадох у том положају и онда настаде нова серија целивања.
А било је и других ствари. Причаћу вам ја већ све редом.