Бен Акиба

Из београдског живота, 1905—2025.

Недељни преглед

Последња недеља, као што знате, прошла нам је сва у грмљавини. Затутњило над Београдом па грми ли грми, а никако да разумем шта му то значи.

Да кажете да у Бечу постоји грмљавинска станица, па ајд ајд, онда би и разумео. Али је такву станицу тешко установити. Ако икад, зимус су баш чинили све могуће покушаје у Бечу да отуда грме, па ми глас није даље допрео од Пеште.

Или, Бог и душа, прошле се недеље возао загребачки Св. Илија — Раух, кроз Хрватску, па да није нешто отуда ова грмљавина. Јер одиста где год је стигао Раух дочекали су га са толиком лармом, звиждањем и „уа!“ да је то збиља личило на грмљавину.

Ако је то, онда ће још бити грмљавине, јер кад народ загрми он се лако не уставља.

Извесно сви пратите суђење шпијунима а видели сте и шифру коју су објавиле „Политика“ и „Мали Журнал“.

Не знам да ли сте проучавали ту шифру, а ако јесте, морали сте приметити како се та шифра необично брине за комитске упаде. И још нешто. Јесте ли приметили на два три места у шифри: „Народ је преплашен, он би желио да се закључи мир“.

Аустријски генералштабни лудаци мисле да у Драгачеву и Чајетини седе све саме бечлије, који од ракетле мисле да је бомба, и којима поиспадају зуби кад изговоре само реч „рат“.

Прексиноћ се у Позоришту десила паника. Протрчао један жандарм и због тога једна госпођица пала у несвест. Буди те Бог с нама! Је разумем да госпођице падају у несвест кад протрчи на пример некакав поручик, али шта има због жандара да се пада у несвест.

А у нашем се Позоришту у опште не треба бојати пожара. Пожари су опасни у оним позориштима, где има много декорација. Код нас би све декорације (четири собе и две шуме) могле изгорети за пет минута, па да се представа опет продужи. А какве су нам декорације, чак се при продужењу престава неби ни приметило да је мало пре било пожара.

С те стране би публика могла бити са свим мирна.