И ја сам учествовао у овој аутомобилској експедицији, која је изведена почетком ове недеље. Тек ваљда нисте мислили да ћу ја изостати.
И сад сам дужан да о овом путу поднесем извештај, иначе ког сам врага и ишао, ако ту своју новинарску дужност не испуним.
Путовали смо, као што вам је већ познато, на пет пуних војничких аутомобила, одавде преко Обреновца, за Шабац, Лешницу, Лозницу и Ковиљачу па одатле за Ваљево и преко Мионице и Лазаревца натраг у Београд.
То је било пробно путовање и са резултатима које смо постигли можемо у свему бити задовољни. Према тачним подацима које сам ја на путу водио, овом пробом постигнут је у главноме овај резултат:
- Девет коњских кола преврнула су се у шанац;
- Два воловска кола преврнула су се заједно са товаром у реку;
- Седам сељака, збачени су с коња;
- Два коња откинула су се те су из подринског округа побегли у ваљевски, па им се и данас не зна траг и
- Три коња из ваљевског округа откинула су се те су побегла у београдски округ, где им се свакојако мора изгубити траг.
Ето толико се постигло а најзад за три дана путовања више се не може ни тражити.
У осталом ни ови постигнути резултати нису баш били тако једноставни, да би се могли цитирати само као цифре. Било је ту и интересантних компликација, које се просто морају описати.
Тако на пример, запазио сам да се у крајевима кроз које није до сад никад прошао аутомобил, више плашили људи од њега но стока. Било је на пример волова, са ожиљком од јарма на врату, који су са највећим интересовањем посматрали аутомобил, као да су хтели да проникну у будућност ове нове справе. По где који во изгледало ми је као да размишља:
„Боже господе, међер прођоше она славна времена код ме је сељак морао зашиљеним штапом да мува од натраг, да извучем товар на Дубоко!“
И док су волови тако мудро размишљали, дотле су људи безобзирце бегали испред нас у шанчеве и у трњаке. Беше то, чини ми се у Рађевини, па стао један брат на сред друма и гледа разрогачених очију, каква ли се то сила креће друмом. А аутомобили брекђу и хучу, па кад му се приближише, те виде човек да је то нека нова и са свим непозната сила, а он само што опљуну руке па суну као мачка уз дрво, и остаде као сврака, на врх дрвета све док не прођоше свих пет аутомобила.
Тај грешник, кад је сашао са дрвета, па отишао у село, морао је својима причати страшну причу, о аждајама које носе град и кишу, с томе како је једна сунула на њега да га уједе ал он, дао га Бог брзог те утече уз дрво и тако изнесе главу, те се сад својима враћа здрав и читав.
Још горе је од овога грешника прошао један поп. Поп као поп, ако баш и није видо аутомобил а оно је бар читао о њему, па чим спазио из далека да нешто тутњи по друму, он сишао с коња а коња узео за дизгни и, да му се коњ неби истргао, обавио још дизгин два три пут око руке.
Стао тако поп крај друма, сигуран дабоме да му је коњ питом и да није плашљив па очекује да ми прођемо и да нас, као што то попу и приличи, поздрави.
Наиђосмо ми као але и таман грешни поп да дигне руку да нас поздрави, а коњ суну у шанац и повуче попа за собом. Јаој, људи, да вам је од куд било стати па гледати ону муку и онај јад и оно чудо што се учини од коња и од попа. Поп везан за коња а коњ за попа. Искочи коњ из шанца, искочи и поп, поче коњ да се пропиње по једној њиви, поче и поп да се пропиње. И узеше тако да се носе по њиви док не упадоше у неки висок кукуруз. Што је тамо даље било не могу да знам, јер ми смо измицали све даље. Све што смо могли да спазимо, то је како се из кукуруза час дигне у вис коњска глава, час попова глава. Бог ће их свети знати докле су се тако вукли и како се овај „карусел“ свршио.
Осим тих таквих случајева, путовали смо иначе врло задовољно. Народ нас је свуда у гомилама дочекивао тако да је изгледало као да држимо зборове. Поводом тога чак ми паде на памет како би ови аутомобили могли наћи особито практичну примену у нашем партијском животу. Замислите, како би то лепо било, кад би свака партија имала тако свој велики аутомобил. Седне у њега цео главни партијски одбор, разапне напред платно на коме пише: „Гласајте за тога и тога!“ а натраг удари неколико славина у бурад с пивом и вином, па крене тако кроз народ.
Ту је и говорница, ту је и пиће а ту је и „сјајно посећен збор“, јер је несумњиво да се око тога чуда мора да скупи цело село, па припадало тај партији или не припадало.
Пут је био дуг а ја сам врло мало о њему писао. Морам се вратити поново на ову ствар, да вам и погде што интимније испричам.