На столу, на коме пишем, одавна већ имам једну лобању, која тако годинама мирно и послушно служи као притискивач на хартији. Добио сам је од једног пријатеља из Ниша, који ми рече да је та лобања из Ћеле-куле а која је запала у његове руке још у доба када су наши по освајању Ниша похитали да почупају лобање из куле те да их понесу „као успомену.“
Мирно она стоји ту на столу годинама и гледа безизразно својим шупљим очима ко зна где. И ако јој је скоро сто година на њеноме челу нема бора, њен крти осмех који се голим вилицама развукао широм лица непромењив је. Она мирно стоји ту на столу и гдекад тек, кад заморен дигнем главу, сусретну се наши погледи.
Синоћ сам остао крај стола дубоко у ноћ. Било се расхладило с вечера те се крај отворених прозора могло да се ради. Поноћ је била давно превалила, на улици мир и тишина а тако и у соби која се напунила дима од цигара те се облаци мотају као сенке кроз полутаму? Нестало је ваљда гаса у лампи, те и она поче да се тули и све већа тама поче да ме обавија.
У томе тренутку, када пређох погледом по соби зауставих се на лобањи. Учини ми се да су се оне дубоке очне шупљине загледале право мени у очи и то не онако безизразно како сам то навикао до сад.
Небом мину један мрачан облак, један од оних што прекјуче просу ону силну кишу, те заклони месец а у соби наста још гушћи мрак. Лампа поче да се тули и дршће као умирући жижак на кандилу а млаз дима обави и мене и лобању и приближи нас једно другом, те се сад искрено погледасмо очи у очи. Учини ми се тада да се вилице на лобањи почеше да крећу и неке тамне речи, речи из гроба, нејасно ми допираху до ушију.
У том духну ветар кроз отворен прозор, завеса се тешко заниха и угаси лампу те потпун мрак завлада у соби и тада ми речи које је лобања изговарала беху оштрије и јасније. Чуо сам их боље.
Између нас се разви овај разговор:
Лобања: Пробудио ме је из стогодишњега сна шум, велики шум. Шта припремате ви то?
Ја: Спремамо вам прославу, свете кости наше. Сто је година како сте ви пали за нашу слободу.
Лобања: Прославу? А зашто?
Ја: Па ми би били неблагодарно потомство, када се не бисмо сетили ваших светих гробова из којих је никла слобода.
Лобања: Лепо је то, хвала вам. Само реци ми, како ћете нас прославити, којим редом, по коме програму?
Ја: Па, зна се. Воз са спуштеним ценама, изасланства, барјаци, венци, говори, топови, банкет. Ето то, шта може друго.
Лобања: (Зацерека се суво и тај потмуо, гробни смех, испуни онај мрак, а таласи тога смеха расхладише ми образе као студен ветар и продреше ми до дна душе као усијан нож.)
Ја: Смејеш нам се?
Лобања: Друкчији сам ја програм очекивао. Друкчије се прославља она крв коју смо ми просули на Чегру.
Ја: Реци како?
Лобања: Друкчије, друкчије. Не беседе, већ прокламације, не литије већ батаљони и пукови, не песма већ плотуни, не венци већ крвави потоци. Не слави се наша стогодишњица на Чегру већ на Иван-планини и на Требевићу.
Ја: Тако је, признајем.
Лобања: А мислите ли и какав споменик да нам дижете, о ви благодарни потомци?
Ја: Да, дићи ћемо.
Лобања: Од камена, је ли?
Ја: Од камена.
Лобања: А знаш ли какав нама споменик ваља, ако нам се њиме мислите одужити, и ако мислите на њему записати речи „благодарно потомство“?
Ја: Реци ми?
Лобања: Ћеле-кулу, јоште једну Ћеле-кулу морате подићи и то тамо, на обалама плавог Дунава пред зидинама Будима града. Тако ћете нас прославити, тако ћемо вас признати за потомке своје…
Лобања ућута, нека студена језа прође кроз мрак и завлада нема тишина, испрекидана тајанственим шапатом који ми до ушију допираше са свију страна:
„Тако ћете нас прославити, тако ћемо вас признати за потомке своје…“