Морали сте и ви приметити, нарочито ових дана, да госпођа Софија С. некако са свим другаче држи главу кад шета пред вече корзом. Не иде више онако немирно и њен се лабудов врат не повија, већ га је укрутила као да је метла око врата манжетну или обукла мундир коњичког потпоручника.
У први мах свако би помислио да је то због огромне тежине шешира. Јер, осим огромне димензије, ови нови шешири који се праве од кошница, имају још и ту особину да су тешки по неколико кила. Али није то због тога, већ госпођа Софија, као што сам поуздано чуо болује од кочења врата.
Нећете можда веровати али је то сушта истина да госпођа Софија ове године болује од ове нове болести кочења врата.
Ако не верујете ја ћу вам то и објаснити. Госпођа је удата већ четрнаест година и тринаест пута је већ била у бањи. Ове године се спрема да оде и четрнаести пут. Прве године по удадби боловала је од малокрвности. То је у осталом и сасвим и у реду, и онако некако природно је, јер, замислите нешто како би то изгледало кад би млада одмах по удаји била пунокрвна.
Друге године, кад је дошло време бањи, већ је патила од лакога реуматизма, који је требало што пре излечити, да се неби уселио.
Треће године већ је патила од катара, такође лаког катара којега се требало што пре спасти.
Три године међутим брачног живота сасвим је довољно да једна жена добије нервозу. А кад већ једном добије нервозу онда има на расположењу болест са којом може неколико година ићи у бању, јер најзад, нервоза се и не лечи за једну годину.
Чак ако хоћете, нервоза је болест која се и не лечи, а изискује стално потребу да се посећују бање. Једини до сад познати лек да се жена опрости нервозе, то је случај кад та нервоза пређе на човека.
Тако је било и са госпођом Софијом. Четири године узастопце ишла је у бању на рачун нервозе, док једнога дана при ручку, опет тако с пролећа господин Сима не тресну кашиком о тањири не узвикну:
„Па доста једанпут и са том нервозом. Има и њој ваљда краја!“
Идуће године већ, госпођа је ишла у бању због невралгије, па онда друге затим због стомачног катара, треће због бубрега и тако је некако истерала тринаест пуних година, а сад је настала једновремено и четрнаеста година брачног живота и четрнаеста бањска сезона.
„Е ово је да се човек убије“, жалила се ту скоро госпођа Софија једној својој пријатељици“, ја већ не умем више да пронађем од чега треба боловати. И не разумем зашто ови модни журнали кад већ доносе све што је једној жени потребно, не донесу и списак болести од којих се може боловати у очи бањске сезоне!“
„Одиста, то би требало!“ тешила је њена пријатељица.
„Па зар ви, забога, не знате какву нову болест?“
„Знам. Ето, кочење врата, то је најновија болест.“
„Врло добро, баш вам хвала.“
И ето, од кад је сазнала за ту болест, госпођа Софија шета пред вече корзом са укоченим вратом.
Није само то, већ чим се врати из шетње а она тера господина Симу да јој трља врат шпиритусом, не би ли се што пре ражалио.
Синоћ сам баш срео госпођу Софију, па је питам:
„Како иде са кочењем врата?“
„Не ваља, све горе. Мораћу у бању.“
„Па шта каже господин Сима на то?“
„Вели: он пати од кочења џепа.“
„Па у толико боље. Нек он трља вама врат а ви трљајте њему џепове.“
„Па тако ће и бити!“
Од јутрос сам већ чуо да се госпођа Софија пакује.