Аустрија се прошле недеље вратила с пијаце, носећи пун цегер ствари што је накуповала. Ударила тако из Цариграда па преко Бугарске, па ће у Беч.
А баш Бугарска и сама узела цегер, те хоће на пијацу.
„Добар дан, коно!“ вели јој Бугарска, „одакле тако?“
„Па с пијаце“, одговара јој Аустрија и задиже поносито сукње, „пазарила мало“.
„Е, ако, ако, баш и ја се спремила па, велим, добро те сам те срела да те припитам какве су цене?“
„Право да ти кажем, пријо, није таква скупоћа, како сам се надала. Нарочито је месо јефтино, продаје се буд зашто. Него, пожури и ти док је за времена.“
„Ево одох. Збогом пријо.“
„Збогом, слатка пријо.“
„Овај“, осврну се још једном Бугарска, „припази богати комшика, кад прођеш туда крај плота. Не знаш како су несташна деца у те комшике, Бацају се каменицама, па ти могу полупати сва јаја, што си их пазарила“.
„Е баш ти хвала што ми напомену.“
И тако се растадоше две прије од којих се једна врати с пијаце а друга оде.
⁂
Пишу новине да у Калабрији још копају рушевине и спасавају оне које је претрпао земљотрес. И ако су толико дуго лежале на њима рушевине, веле да још налазе живе несретнике. Истина некоме је размрскана рука, другоме нога, али му је још душа у грудима.
Скупила се, веле, сва европска добротворна друштва те добровољно врше овај велики, хумани посао.
Чим буду ова европска друштва свршила раскопавање ових рушевина у Италији, упутиће се, као што чујем, да рашчишћавају рушевине аустријске. Веле да под рушевинама у Аустрији, има још народа који су у животу. Истина и тим народима, некоме фали рука, другоме је одсечена нога, али им је тек душа још у грудима, па хумана европска друштва за спасавање, хоће да их изваде из рушевина на чист ваздух неби ли се опоравили.
⁂
Знате већ сви да су они грешни „велеиздајници“ у Загребу били отпочели штрајк глађу, не би ли нагнали власт да их већ једном изведе пред суд. Сад им је то обећано и они су престали са штрајком. Али је интересантан разговор који се поводом тога штрајка глађу, водио телефонски измеђ господина Векерла и бана Рауха.
„Ало!“
„Ало!“
„Шта је?“
„Ови проклети Срби ‘велеиздајници’ гладују“, вели Раух.
„Па шта то нама смета, само кад смо ми сити“, одговара Векерле.
„Али они штрајкују зато да би нас осрамотили пред Европом.“
„Ех, керем сепем. То им не може упалити. Нас ништа више не може осрамотити пред Европом.“
„Така је, с те смо стране обезбеђени. Али шта да радимо с овим што насилно гладују.“
„Пренесите их у болницу и храните их вештачки“, вели Векерле.
„Е томе сам ја противан“, одговара бан.
„Зашто?“
„Не треба Србе навићи да их вештачки хранимо. Јер најзад, нису то само ови велеиздајници који гладују у нашој монархији. Цео српски народ у Аустрији гладује. Па ко ће враг им баби, цео један народ вештачки да храни.“
„То право кажете. Па шта мислите.“
„Много је лакше цео српски народ оптужити.“
„Па, оптужите га.“
„Разумем.“
„Рррр…“
„Рррр…“
И Бан Раух прекине везу, обеси телефонске слушалице, окрене се оком познатом сандучићу, притисне дугме и из сандука искочи познати чупавац — Настић.
Сад он има реч.