Е ова је криза досадила већ и Богу и људима. Постоји већ један нарочити дворски фијакер, који су Београђани назвали „кризни фијакер“ и познаћете га по томе што су се на њему излизале гуме око точкова, возећи кандидате за министра. Постоји и један нарочити жандарм, кога су Београђани назвали „кризни жандар“ а познаћете га по томе, што се човек подбио и струпио, јурећи кандидате за министре.
И што је најлепше, нико не зна кад ће се све то свршити. Нити знају они који воде политику, нити они који ће бити министри, нити пак они моји неће бити министри.
Ја сам најзад пао на мисао да одем госпа Маци. Она здраво лепо баца карте; погодила је господин Пери да ће са женом рђаво живети и погодила је госпа Јуци да ће родити у петом месецу после венчања.
И она ми је учинила љубав. Разместила је карте по столу и отпочела:
„Удовица… поп… кревет…“
„Али слушајте, госпа Мацо. Мене не интересује ни поп ни удовица ни кревет, нити ја уопште желим да се мешам у те црквене ствари. Него криза, знате ли шта о кризи?…
Госпа Маца настави даље да броји карте.
„Велики новац пада па кућу…“
„Знам, то је буџет.“
„И као нека обавеза…“
„То је трговински уговор.“
„Па онда човек с брадом.“
„То је Пашић.“
„Па онда човек без браде.“
„Знам. То је др. Милан Марковић.“
„Један, два, три, четири“, броји госпа Маца даље карте, „предстоји као неки договор“.
„Зар опет? Па ти договори нас и убише.“
„Један, два, три… и онда има једна тајна.“
„Аха!“
„Е, та тајна, видите, ће се открити.“
„Па нек се открије. Шта ме се тиче, ко ће се открити и ко неће. Али шта је са послом?“
„Нешто тамно. Не може се ништа знати.“
„Е, хвала лепо!“
Дакле чак и на картама је нешто тамно и не може се предвидети крај кризи.
Па ко онда у овој краљевини зна да нам каже штогод, докле ће ово трајати?
*
Него, кад је реч о картама, спазисте ли ви онај „кунст“ у „Српским Новинама“ сад о Петров-дану. Одликована три попа. Нико више, него само три попа и то једним указом. Прави „кунст“ из фарбла.
Изгледа као да су министри, сецовали из картама кога ће да одликују. Чисто замишљам ту министарску седницу. Министар унутрашњих дела изгустирао „кунст“ са три жандарма, па куца ноктом у астал и тражи као визу указ о одликовању три среска начелника.
Сад узима да густира министар просвете, па вели:
„Идем. И коштам те дупло.“
„Плаћам и враћам још толико“, као пао у ватру министар унутрашњих дела.
„Да видим.“
„Окретоше карте, кад обојица имају ‘кунст’, само овај код министра просвете бољи. Три попа.“
Ето, тако је морао постати тај указ о одликовању.
*
Па нека ми сад каже когод, да телефон није добра ствар.
Ето ономад се десио пожар на Сави и људи, дабоме, пожурили да најкраћим путем јаве пожарној чети. А зар има краћег пута но што је телефон.
„Зврр…“
„Зрр…“
„Зврр…“
„Зррр…“
„Дајте ми пожарну чету.“
Не прође ни по сата а јавља се фабрика четака.
И опет почне.
„Зврр…“
„Зррр… Дајте ми, забога, пожарну чету… Разумете ли, пожарну чету.“
Не прође опет ни пуних пола сата а јавља се кафана „Трансвал“.
И сад настане ново зврјање и врјање, па се појави ботаничка башта, па онда литографска радња Пере Марковића и најзад Талви и Мандиловаћ, који одмах кроз телефон почиње.
„Ми Талви и Мандиловић…“
Кад се на једвите јаде јави пожарна чета, онда се на телефону води овакав разговор.
„Ало. Овде је Милош, командир пожарне чете. Ко је тамо?“
„Овде сам ја, газда Пера.“
„Шта сте ради?“
„Рад сам да вам јавим да је овде на Сави био пожар али није потребно да долазите.“
„Зашто?“
„Па док сам ја добио везу кроз телефон, кућа је већ потпуно изгорела.“
Немојте мислити да сам ово измислио. Питајте, па ћете се уверити да је истина овако било.
*
Данас је вучење срећака „Српског Новинарског Удружења“. Ја већ знам шта ћу добити. Или фусекле или папуче, као што знам да ће моја ташта добити или ловачку пушку или прибор за бријање.
Ајд, видећемо.